Култура науке

Творац Сретењског устава

Први највиши правни акт у историји Србије, познат и као Сретењски устав, усвојен је 15. фебруара 1835.

Текст: Сташа Бајац

У Републици Србији се 15. фебруара обележава Дан државности. Мада је као национални празник уведен пре више од десет година, овај датум је све донедавно изазивао само амбивалентна осећања грађана Србије. Но, симболично празновање рођендана српске државности у вези је са датумом који је у много чему обележио историју 19. века.

На овај дан 1804. у Београдском пашалуку и шест околних нахија избио је Први српски устанак. Мада је почео као локална побуна против дахија, устанак је прерастао у вишегодишњи рат који ће историчари назвати „српском револуцијом“. Овај тренутак је представљао историјски прелом са којим су почели ослобађање и развој Србије као државе.

Убрзо потом, уследио је и Други српски устанак, који је резултовао аутономијом Србије у оквиру Османског царства, стварањем Кнежевине Србије, и на тај начин утабан је пут до следећег важног тренутка који се догодио тог истог 15. фебруара.

Наиме, на Сретење 1835. донет је први српски устав, познат као Сретењски, по религиозном празнику који се славио 15. фебруара. Овај документ неће дуго опстати због међународног притиска на малу балканску кнежевину, али ће, мада први, игром случаја остати упамћен и као један од најлибералнијих устава које је Србија имала.

Тако модеран устав написао је један изузетно необичан великан 19. века, лекар и дипломатa Димитријe Давидовић, кога ће историја запамтити, пре свега, као првог српског новинара. Какве је тековине у српској култури и науци, заправо, оставио Димитрије Давидовић?

НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Давидовић је рођен у Земуну 1789, који је тада припадао Хабзбуршкој монархији. До одласка у Беч, у ком је почео са новинарским радом којим ће обележити почетке српске журналистике, школовао се у Земуну, Пешти, Кежмарку и Сремским Kарловцима, одакле је чак био избачен због погрдног текста који је написао о једном од професора.

У Беч, престоницу Хабзбуршке монархије, одлази 1813. да студира медицину, међутим, Димитрије Фрушић, кога је Давидовић познавао још од школовања у Пешти, позива га да заједно оснују новине. Наиме, у Бечу је постојала велика српска заједница, али ниједне новине на матерњем језику.

После бројних перипетија, одбијања полицијске управе и писма цару, добијају дозволу и оснивају Новине сербске, додуше тада са много дужим називом. Међутим, до изласка првог броја Давидовић је морао да осигура и прве претплатнике, новчану помоћ и подршку најугледнијих Срба који су тада живели у Бечу.

Пронашавши штампарију, 1. августа 1813. објављује првих двеста примерака. Новине су имале осам страна, то јест пола табака, и излазиле сваког дана сам викендом. Испрва су се углавном састојале од европских вести, а када је аустријска цензура временом ослабила, Фрушић и Давидовић су почели да објављују вести које су се тицале збивања у Србији.

Током година, уводили су различите рубрике желећи да задовоље шаренолику публику, али најчешће су преводили стране текстове. Број претплатника је из године у годину растао па опадао, али није прелазио више од петсто, што је чинило одржавање листа изузетно тешким.

Коју годину по оснивању Новина сербских Давидовић је покренуо и Забавник, посвећен српској књиженовсти. Међутим, због већ тешке материјалне ситуације за помоћ је морао да се обрати разним људима, између осталих и самом кнезу Милошу Обреновићу, који је новчано подржао алманах.

Током нешто мање од десетак година колико су Новине сербске излазиле, Давидовић се, желећи да кроз њих одржава културни живот Срба у Бечу, задуживао, улагао два мираза, купио штампарију коју је потом продао и саветовао се и сарађивао са чувеним ученим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других.

Занимљив детаљ је да су новине забрањене иако их је Давидовић угасио. Овај податак само употпуњује слику о сложеним политичким и репресивним системима у којима су људи попут Давидовића морали да нађу начин да остваре идеје за које су дубоко веровали да су важне за цивилизацију.

КНЕЖЕВ СЕКРЕТАР

Међутим, ово није био крај Новина сербских. Десет година касније, под истим именом, Давидовић као уредник потписује годишњу публикацију, то јест службени гласник који ће током наредна два века прерасти у Службени гласник, који излази и данас, као својеврсан живи споменик првом српском уставописцу.

По гашењу првобитног листа, Давидовић је писао Милошу Обреновићу и другим кнежевима да изрази жељу да пређе у Србију и ту настави са радом. Иако ће убрзо постати приватни, а онда и званично први кнежев секретар, пут до задобијања његовог поверења био је дуг и незгодан.

Као свестрана личност, Давидовић је био у контакту за великим бројем различитих људи, што је било довољно да га кнез протера из Крагујевца, тадашње српске престонице или да му се погорша положај, у случају да неко од тих људи јавно заступа став који се косио са званичним кнежевим ставовима. А они су, опет, зависили од Османског царства или Русије, чије је интересе Милош Обреновић стално морао да узима у обзир.

У почетку, Давидовић је за кнеза преводио текстове из иностраних новина, одговарао на писма и радиo у својству породичног лекара. Но, његова дипломатска каријера почиње 1827.  када преводи хатишериф Порте, и још важније, уз то прилаже и свој коментар на овај документ и друга сродна међународна акта. Обреновић увиђа да је Давидовић користан за рад на аутономији Кнежевине Србије и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу.

Захваљујући његовом дејствовању и раду неколицине других дипломата, 1830. потписан је хатишериф којим се Србији враћа шест нахија, а турско становништво се сели са њене територије. Међутим, неке од уредби спроведене су тек по потписивању хатишерифа из 1833. Овом приликом, Давидовић је од руског цара добио орден Владимира Четвртог. 

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ

Ова два хатишерифа представљала су законодавну основу Кнежевине Србије, ипак, били су непотпуни, понајвише у погледу унутрашње државне управе. Међутим, Милош Обреновић је доношење Устава одлагао, што је изазвало Милетину буну 1835.

Овај догађај унео је додатни притисак и 15. фебруара донет је Сретењски устав, на ком је Давидовић до тада радио. Састављен је на основу француских уставних повеља и иако је убрзо укинут, до данас остаје најмодернији и најлибералнији Устав који је Србија имала.

Међутим, под притиском међународних сила Француске, Турске и Аустрије, Устав је укинут већ почетком марта, а онда и звнанично на пролеће. Услед ових догађаја, Давидовић је смењен са свих државних функција, а онда и протеран из престонице.

Поред тога, кнез Милош Обреновић му није допуштао да се пресели у Београд, па је Димитрије Давидовић са породицом остао у Смедереву до 1838, када је преминуо. Вест о његовој смрти нису пренели у Србији, али прича о његовом животу остаје да живи кроз његову културну и политичку заоставштину.

КУЛТУРА НАУКЕ

Свакодневица од пре 1000, 400 или 100 година није била иста као данас. Како и зашто се променила? Колико је томе допринела наука? Колико су креативне идеје, упорност и храброст истраживача променили свет?

Истражите текстове из рубрике КУЛТУРА НАУКЕ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs