Као што није свеједно шта тачно знамо, није нимало свеједно ни шта тачно не знамо у вези са било којим проблемом којим се бавимо
Tекст: Милан М. Ћирковић
Салвиати: Прексиноћ сам по ко зна који пут одгледао Доктора Живага, епски филм сер Дејвида Лина (1965), по истоименом роману Бориса Леонидовича Пастернака из 1957. године. Прелеп филм! Као и код других великих уметничких дела, након вишеструког гледања уочавају се и ситни детаљи који могу послужити као повод за разговор о неким аспектима научне методологије.
Симплицио: Сигурно већ имате нешто на уму, драги пријатељу?
Салвиати: Наравно. Присетимо се сцене у којој главног јунака, током паузе путовања возом, заробе Стрељниковљеви људи који приликом претреса код њега проналазе нож. Као што параноични Стрељников каже само мало касније, то што су поред ножа пронашли кашику и виљушку, можда је само варка, да би се контекстом умањила његова („револуционарна”) будност. Али у сваком случају, два исказа:
А: Код Јурија је пронађен нож;
Б: Код Јурија су пронађени кашика, виљушка и нож;
очигледно звуче другачије и стварају другачију слику (а могло би се рећи и другачија очекивања), без обзира на то што су оба емпиријски тачна.
Симплицио: Да, али исказ Б је само специјални случај исказа А. Оно што важи у општем случају, важиће и у сваком појединачном – има и нека латинска изрека на ту тему…
Салвиати: Мада тачно, то запажање нас додатно збуњује када са терена логике пређемо на терен емпиријских наука. Наиме, Б јесте специјалан случај од А, али у реалности ми се обично не суочавамо са оба исказа, већ само са исказима типа Б. Ако мислите да то није битно, размислите о следећем: чујете или видите или емпиријским истраживањем добијете само Б. И желите да га уопштите – али у односу на шта?
Симплицио: На шта циљате?
Салвиати: Погледајмо још једном реченицу Б. Једно уопштење је реченица А, али другачије уопштење није само (на пример) тврдња „Код Јурија је пронађена кашика“, већ и тврдња „Код Јанка су пронађени кашика, виљушка и нож“. Или, још релевантније за проблем контекста, „кадгод се код неке особе пронађу кашика и виљушка, биће пронађен и нож“. Ово последње већ личи на исказе којима се формулишу општи закони, зар не?
Симплицио: Да, мада је тврдња широм отворена за оповргавање. Али већ одавно је у пост-позитивистичкој епистемологији познато да се из емпиријских исказа не могу индукцијом извести општи теоријски искази. Дакле, нама у сваком случају треба нешто друго, била то интуиција, инспирација, симетрија, или нешто четврто да бисмо стигли до општих теоријских исказа, оних који су кандидати за законе.
Салвиати: Управо тако. Међутим, питање које се ређе разматра у стандардној литератури о научној методологији јесте шта заправо усмерава нашу интуицију, инспирацију, итд. за уопштавањем у било којој конкретној ситуацији. Мада је Попер одавно увео појам контекста проблемске ситуације као кључног за читав процес оправдања и оповргавања било које научне тврдње, његова централна улога се и даље често пренебрегава, игнорише или умањује.
Симплицио: Да ли је то различито од општег проблема недовољног разумевања ствари којима се бавимо?
Салвиати: Сматрам да јесте, јер наше незнање – баш као и наше знање! – није аморфна, већ структуирана ствар. Баш као што није свеједно шта тачно знамо, није нимало свеједно ни шта тачно не знамо у вези са било којим проблемом којим се бавимо. Овај проблем увида у контекст је ургентнији него што се то на први поглед чини. Ево готово тривијалног примера који, међутим, не престаје да збуњује људе у ситуацијама ван науке, нарочито онима из медија и јавног живота где постоји потреба протурања идеолошких, комерцијалних или других некритичких порука. Замислите да вам неко исприча о двојици лекара, назовимо их Пера и Жика. У истом периоду времена, од 100 Периних пацијената, умрло је 25, док се код Жике лечење стотине пацијената окончало смртним исходом код 5 пацијената. Можемо ли закључити ко је од њих двојице бољи медицински професионалац?
Симплицио: Наравно, Жика. Уз максимално поштовање свих суптилности медицинске етике, задатак лекара је у далеко највећем броју случајева одржање људи у животу. Лекар коме умире мање пацијената свакако је бољи од колеге који има тако високе губитке. Зар би ико при здравој свести лечио своје дете или своје родитеље или себе код лекара коме умире сваки четврти пацијент? То би било крајње ирационално.
Салвиати: Можда. Али шта ако вам и даље тврдим да је врло могуће да је Пера заправо медицинар светског калибра и врхунски стручњак, док је Жика неодговорни дилетант?
Симплицио: То је једноставно немогуће. Све док сматрамо људски живот врхунском вредношћу…
Салвиати: … што сигурно сматрамо…
Симплицио: … морамо далеко боље резултате Жикиног лечења сматрати потврдом његовог супериорног квалитета као медицинског професионалца. Не видим како може бити другачије. Да ли бисте ви послали своје дете код Пере?
Салвиати: Зависи. Можда бих, а можда и не. Оно у чему грешите, драги пријатељу, па макар и врло добронамерно, јесте недовољно удубљивање у контекст. Ви сте импресионирани разликом у смртности, а не помишљате на то да су и Перини и Жикини пацијенти свакако били живи пре почетка лечења – рационално је једино узети у обзир да је контекст њиховог стања пре третмана могао бити главни узрок њихове, статистички гледано, различите судбине, а вештина лекара заправо само споредни узрок, који можда и не игра никакву улогу у томе. Или игра улогу супротну од оне коју вам пуки бројеви сугеришу.
Симплицио: Како је то могуће?
Салвиати: Врло једноставно. У почетној поставци питања нема довољно информација на основу којих бисмо се могли одлучити да ли је Пера или Жика бољи. Наше знање је – с обзиром на комплексност медицинске проблематике – непотпуно да би нам обезбедило одговарајући контекст. Концепт „лечења“ је сам по себи сувише непрецизан да бисмо стекли увид у тај контекст. Какви су тачно лекари Пера и Жика? Шта да закључимо ако добијемо додатну информацију да је Пера кардиохирург, а Жика дерматолог?
Симпицио: Али… али то је бесмислено – ко још умире код дерматолога?
Салвиати: У томе и јесте ствар – дерматолог треба да буде заиста лош да би толико пацијената умрло! Са друге стране, људи којима треба помоћ кардиохирурга су у старту помирени са тим да им је глава у торби – смртни случајеви су при операцијама на отвореном срцу релативно уобичајена појава. Дакле, са том додатном информацијом, Пера се чини далеко, далеко бољим медицинарем. Слично би било за неку другу спецификацију конкретне проблемске ситуације; могли бисмо, рецимо, додати да је Пера живео у Европи у 10. веку, док Жика живи у Европи 21. века. С обзиром на ограниченост медицинских знања и пракси у 10. веку, Перини успеси у лечењу („само“ четвртина фаталних исхода) би му са правом донели светску славу и углед у средњем веку, док је смртност од пет одсто пацијената данас (ако није реч о кардиохирургији или сличним ризичним специјализацијама) узнемирујуће велика за развијене делове света.
Симплицио: Али како онда да евалуирамо било чији рад? Па, немогуће је узети у обзир све контексте сваке појединачне ситуације – стварни лекар има много више од 100 пацијената, сваки има јединствену и непоновљиву историју болести, третман се код сваког дешава у макар мало различитим условима, и тако даље и томе слично. То је огромна гомила информација чију релевантност не можемо знати унапред!
Салвиати: Потпуно тачно – и због тога је свака евалуација скопчана са огромним поједностављењима, која понекад јесу, али веома често и нису оправдана. Међутим, на страну практични проблеми – нас овде занима општи проблем како добити довољно информација за иоле успешно закључивање. Оно што најчешће збуњује људе у оваквим ситуацијама јесте баш оно што у представљању проблема није речено. Наиме, кад смо представили Перу и Жику, ми смо употребили заједничку именицу „лекар“, а претпоставља се имплицитно да је код њих све остало – сем степена (не)успешности – исто. Ово се у филозофији назива ceteris paribus: претпоставка да је у ситуацијама које поредимо све друго исто, осим онога што смо експлицитно нагласили.
Симплицио: Али како другачије? Без ceteris paribus-а бисмо се нашли потпуно изгубљени – немогуће је ни издалека побројати све околности у чак и најједноставнијој замишљеној ситуацији, јер их има сувише. Морали бисмо се растати са самом идејом мисаоног експеримента, која је била толико плодотворна током историје науке и филозофије!
Салвиати: Тачно, у праву сте. Ceteris paribus јесте неизбежан. Али то не значи да са њим не треба бити јако опрезан. Некритичко поверење у ceteris paribus, прецизније у претпоставку да је могуће очувати ceteris paribus у некој сложеној замишљеној ситуацији, узрок је бројних заблуда и грешака. Заправо, усудио бих се да тврдим да је то главни разлог због којег неки мисаони експерименти дају „погрешне резултате“.
Симплицио: Сигурно вам је на уму неки пример.
Салвиати: Свакако. Вероватно најпознатији „погрешни“ мисаони експеримент у физици је тзв. парадокс близанаца у специјалној теорији релативности. За близанца који остаје на Земљи, свемирски брод са његовим братом одлази на путовање и враћа се. За путника, Земља на којој његов близанац живи одлази од свемирског брода и враћа се у његову близину. Погрешан закључак који се из ове „симетрије“ изводи јесте да дилатација времена, коју предвиђа Ајнштајнова теорија, не може бити тачан опис реалности, јер не могу оба брата близанца бити млађа (или старија) један од другога на истом месту у истом тренутку.
Симплицио: Аха, схватам. Део претпоставке о симетрији је идеја да су оба близанца све време у инерцијалним системима, тј. да оно што очигледно важи за близанца на Земљи (да је његов систем приближно инерцијалан) мора, по ceteris paribus-у, важити и за оног у свемирском броду. А то није тачно, пошто логика налаже да ако се вратио у почетну тачку, онда мора бити да је негде заокренуо, а ако је заокренуо, онда бар један део времена није био у инерцијалном систему. Ceteris paribus не може да се одржи у тако замишљеној ситуацији.
Салвиати: Изврсно! Е сад, тај пример је добро проучен, па је данас нама лако да га интерпретирамо. Код ствари које су на самом фронту истраживања, дакле лоше схваћене и нове, исти ефекат може остати непримећен. Одличан пример нам даје савремена хипотеза „ретке Земље“, популарна у астробиолошким круговима. Једна од провокативних тврдњи коју у истоименој књизи из 2000. године износе аутори хипотезе Питер Ворд и Дон Браунли јесте да је присуство планете као што је Јупитер са правом масом и на правом месту у Сунчевом систему значајно повећало настањивост Земље, пошто Јупитер (наводно) скреће опасна мала тела из спољнег Сунчевог система и спречава их да се сударају са нашом планетом. Претпоставимо, дискусије ради, да је тај физички ефекат стваран: да Јупитер одиста скреће велики број потенцијално опасних комета и астероида са сударних путања. Да ли то значи да би Земља била мање гостољубива за живот без Јупитера?
Симплицио: Изгледа ми очигледно да је одговор позитиван. Ворд и Браунли имају ту чврст аргумент.
Салвиати: Хм. Али како бисмо то могли проверити, драги пријатељу? Кад бисмо уклонили Јупитер магичним путем – рецимо махнемо чаробним штапићем и он нестане из Сунчевог система – онда би се флукс потенцијално опасних тела у близини Земље одиста повећао. Али, ми немамо никакав чаробни штапић на располагању. Уместо тога, можемо извршити нумеричке симулације настанка Сунчевог система и његове потоње историје без Јупитера. Но, ту нас чека велико изненађење које проистиче из некритичке примене ceteris paribus-а: кад једном изузмемо Јупитер из почетних услова, све је другачије! Чак нема икакве гаранције да ће се на месту сличном Земљином у стварном Сунчевом систему уопште формирати икаква планета. Ако се и формира, њена потоња историја током 4,5 милијарди година биће у тој мери различита од оне коју видимо у „стварној“ историји нашег планетског система, да је велико питање у којој мери бисмо такво тело уопште могли звати „Земљом“! Ворд и Браунли робују позитивистичком схватању науке и идеји да се научни искази нужно могу емпиријски верификовати, те стога не запажају овај огроман проблем.
Симплицио: Сад видим вашу поенту – мада и даље има ту нешто збуњујуће…
Салвиати: И те како има – што је још један изазов за даљи рад, у конкретном случају у астробиологији. Међутим, довољно да илустрије колико је ceteris paribus ризична и опасна претпоставка. Дакле, савет сваком научнику и љубитељу науке: не прихватајте догматски ништа што се „подразумева“ или је „прећутано“!
Симплицио: Хвала, пријатељу – надасве користан савет, а и практичан далеко ван науке. Као што је један сјајни београдски научник (нажалост покојни) волео да каже: „И у месари сам боље радио зато што сам знао физику!“