Свемирски брод Земља

Дефенестрација разума

Кроз имагинарни, драмски дијалог, Симплицио и Салвиати разматрају реалне опасности од тренда „климатског скептицизма“

Текст: Милан М. Ћирковић

Симплицио: Извињавам се због кашњења, драги пријатељу, нека гужва је данас на сваком кораку, од чекања лифта до саобраћаја у граду…

Салвиати (чудним гласом): Зашто нисте изашли кроз прозор?

Симплицио (запањено): Молим?

Салвиати (наставља чудним гласом): Па да, брже бисте стигли да сте изашли из стана директно кроз прозор. Зар није безбедно излазити из станова на вишим спратовима кроз прозор?

Симплицио: Какво је сад то питање? Наравно да није.

Салвиати: Јесте ли сигурни? Али ви не знате тачно шта ће вам се десити ако изађете из свог стана на 10. спрату кроз прозор.

Симплицио: Како не знам? Извесно бих погинуо када бих био толико луд да то покушам.

Салвиати: Зашто бисте? Може се десити да испод вашег прозора баш тада пролази камион са сеном или песком или можда (као у лошим комедијама) стајским ђубривом. У том случају вам се ништа озбиљније од којег прелома екстремитета не би десило. Погледајте само колико могућности да Вам се ништа не догоди!

Симплицио: То је апсурдно. Вероватноћа да такав камион пролази баш у том тренутку испод мог прозора је занемарљива!

Салвиати: Она јесте мала, али није и занемарљива. Знате ли колико тачно има камиона са стајским ђубривом у овом граду? Не знате тачан број? Нису урађена одговарајућа истраживања? Али ми не треба да се задржавамо на тим научењачким флоскулама – сигурно је да је тај број велики, много већи него што се обично мисли. Дакле, могуће је да излазак кроз прозор са десетог спрата не буде праћен озбиљнијим здравственим последицама због спољних фактора, попут камиона са сеном (или стајским ђубривом), који су и логички и физички могући. Међутим, ја бих отишао и корак даље и тврдио да чак и у одсуству таквих спољних фактора, излазак кроз прозор не мора нужно имати лоше последице!

Симплицио: Лоше последице?! Па то је свакако једна од глупљих ствари које сам чуо у дуго времена. Зашто би неко уопште желео да – уколико није суицидалан – излази кроз прозор?

Салвиати: Рецимо зато што је брже? Као што стара изрека каже: време је новац. Савремени човек, опхрван бројним обавезама и проблемима, нема времена да излази из стана, закључава врата, проверава јесу ли закључана, позива лифт, нервира се уколико је лифт заузет или се деца са шестог спрата њиме возикају горе-доле из досаде, путује лифтом, отвара улазна врата, поздравља се са комшијом на улазу, итд. Колико различитих активности – а можете их све избећи једноставним изласком кроз прозор!

Симплицио: И завршити на гробљу заједно са свим својим обавезама? Нека, хвала.

Салвиати: Варате се, драги пријатељу! Говорите о томе као да је то нужност или једини могући исход, а то очигледно није случај. У извесном смислу, неизлажење кроз прозор је званична верзија приче, а Ви сте сувише интелигентан човек да бисте веровали званичним верзијама, зар не? У њима увек ионако нешто није у реду. Али овде знамо и шта: претерано поједностављење које није поткрепљено емпиријским доказима. Они Вам кажу само „умрећете ако изађете кроз прозор“ – а кад их питате где су прецизне емпиријске студије, где су тестирани модели, где су студије случаја, где је тачан списак повреда које бисте (евентуално!) задобили, а да то не буде само лаконско и наивно „сломићете врат“ или тако нешто. Укратко, чак и максимално поједностављење опет не доводи до прецизних предвиђања. То поједностављење је карактеристично за ову савремену науку која ионако барата само са апроксимацијама и неодређеностима, а опет ретко кад стиже даље од „сферно-симетричне краве“ из вицева. Дакле, има и исхода у којима вам се ништа лоше не деси, већ напротив: осетите се чило и весело, након скока кроз прозор, те одлично расположени и спремни да се суочите са свим изазовима које вам дан доноси. Негде то постане и знак вишег уплива и духовности: подсећам на чувену „прашку дефенестрацију“, тј. бацање кроз прозор дворца Храдчани двојице омрзнутих хабсбуршких намесника и њиховог секретара 23. маја 1618. године. Њихово преживљавање пада са висине од 21 метар било је тада схваћено као чудо и интервенција анђела, мада је тај инцидент, нажалост, означио почетак Тридесетогодишњег рата. 

Симплицио (иронично): Њихови религијски и политички противници су, ако се добро сећам, објашњавали то „чудо“ прозаичније, и то управо гомилом стајског ђубрета које се у то доба нагомилавало по двориштима замкова.

Салвиати: Ех, од неких тема је збиља тешко побећи. Треба да имате у виду и следеће: ако и будете повређени, то не мора бити ишта озбиљно. Па далеко највећи број повреда су сасвим минорне – то кажу и статистике на које се научници данас тако често (додао бих и: олако) позивају. На сваку озбиљнију повреду долазе хиљаде, ако не и милиони ситних, оних које често и не приметите. Вероватноћа да баш Вас задеси нека тежа повреда је јако мала, можда не као добитак на лутрији, али у сваком случају мизерна. А на крају крајева: погледајте се само у огледало – па чврст сте Ви материјал, пријатељу! Делујете ми сасвим робустно, нисте дете, нисте хронични болесник, нисте пензионер – па одиста би био сасвим неоправдан и неутемељен песимизам сматрати да ће Вас оборити некаква, уосталом не неизбежна, повреда приликом тек једног сасвим обичног скока кроз прозор.

Симплицио: Хвала на поверењу…

Салвиати (са ентузијазмом): Јасно је мени због чега Вам ово све делује чудно и зашто оклевате да ми поверујете. Моћни лоби произвођача лифтова (сетите се само тих мрачних корпоративних имена: Давид Пајић Дака, Schindler, Otis, ThyssenKrupp – зар Вам таква имена уливају поверење?) непрекидно ради на томе да људе убеди да се из станова не може изаћи кроз прозор, него да се морају користити њихови производи. То је сасвим природно и логично, пошто они од тога живе, зар не? И не само што живе, већ остварују и дебеле профите! Профите о којима поштен свет, коме је испран мозак пропагандом да ће му се нешто лоше десити ако из стана изађе кроз прозор, може само да сања… О градитељима степеница, још од древних времена, нећу ни да говорим; многи од њих су били зидари, а међу њима неки и слободни зидари, а Вама свакако не морам ништа ту даље да објашњавам.

Симплицио: Хмммм.

Салвиати: Коначно, имајте у виду и случај Весне Вуловић.¹ То су сад сви напрасно заборавили, мозгова испраних лифтовском завером и пропагандом. Зар то није савршен доказ да су приче о катастрофалним последицама излажења кроз прозор само празне приче за застрашивање народних маса? Весна Вуловић је јасно показала и доказала – јасније него било који научни модели, симулације и остале сувише сложене речи које научници користе у својим мрачним пословима – да је могуће преживети и пад са више од десет километара без падобрана  – шта је у поређењу са тим тричавих десет спратова од вашег стана до плочника?

Симплицио: Заиста ништа, кад већ тако бесмислено постављате ствари. Колика је вероватноћа да било ко понови подвиг Весне Вуловић?

Салвиати: Аха, сад смо већ на терену вероватноћа! Па, знате и сами да се два научника неће сложити око тога какве су те мале вероватноће… сви њихови модели су јако непоуздани… свуда има милион додатних претпоставки… Али чак и кад видите пример комшије који је, послушавши моје аргументе, изашао из свог стана кроз прозор и погинуо – чак ни то не треба да Вас обесхрабри да помислите да излазак кроз прозор није добра идеја!

Симплицио (одмахује рукама)

Салвиати: На крају крајева, ваш комшија је сасвим различит човек од Вас. Не само што се разликујете – пардон, што сте се разликовали, ипак о њему говоримо са пуним пијететом у прошлом времену – по стварима као што су боја косе, висина и тежина, већ сте имали и потпуно другачији развојни и животни пут. Зар његов пример у ствари не оснажује моју главну поенту – толико сте различити били он и ви, да претпоставити да ће се и Вама десити исто што и њему може бити одраз само крајње наивности! А већ смо закључили да су научници склони наивности, али не и искусни, озбиљни људи као што смо Ви и ја, који живе у стварном свету, а не у свету којекаквих модела, симулација, сценарија, вероватноћа и других апстракција, зар не? Зар не? ЗАР НЕ?!!!

Симплицио: Драги пријатељу, смирите се, није Вам добро, знам да много радите…

Салвиати (попивши чашу воде, нормалним тоном): Ма не, све је у реду. Хтео сам само да Вам демонстрирам сву бесмисленост идеја којима баратају модерни антинаучници, а нарочито онај подскуп који негира реалност глобалног загревања и себе назива „скептицима“ у погледу климатских промена.

Наравно, ово је све до сада била пародија!

Али, плашим се, не довољно очигледна. Стога ћу овде превести ствари о којима сам говорио – сасвим искрено: булазнио! – на језик термина који се у расправама око климатских промена користе.

Симплицио (одахнувши): Добро је, морам признати да сам се у једном тренутку озбиљно уплашио.

Салвиати: Драги пријатељу, разлога за страх и забринутост и те како има – али не у вези са мном и мојим здрављем, него у вези са здрављем свих нас, а богами и самим постојањем будућих генерација. Разлози за страх и забринутост се налазе управо на супротној страни, код оних који нас убеђују да антропогених климатских промена нема или да, чак и ако их има, нема разлога да се узнемирујемо због њихових последица или било шта предузимамо. Сама чињеница да има тако много људи који су у правом смислу речи избацили разум кроз прозор је и те како забрињавајућа. У поређењу са ониме што се еуфемистички назива „климатским скептицизмом“ (а заправо је порицање, односно denialism спрам климатских промена), а што је у основи малигна антинаучна идеологија са потенцијално катастрофалним последицама, други облици псеудонауке попут уфологије, астрологије, хиромантије, видовњаштва, па и надрилекарства, безазлена су забава и налик мачићима у корпици. Сама наука је овде кристално јасна, мада као и код других комплексних феномена непрецизна (ове две карактеристике нису ни у каквој колизији, шта год ко халуцинирао): последњи, четврти извештај IPCC пружа шест тзв. маркер сценарија, од којих онај најнеповољнији, који је само продужетак постојећег тренда (A1FI), јасно предвиђа пораст глобалне средње температуре до краја века од 2,4 до 6,4⁰ Целзијуса са највероватнијом вредношћу од 4⁰C. Овај сценарио – око кога је сасвим природно и логично да највише бринемо – представљао би несумњиву катаклизму; довољно је поменути да је највеће масовно изумирање у историји планете, оно на граници геолошких периода перма и тријаса пре око 251 милион година, било карактерисано повећањем глобалне средње температуре од 6 ⁰C као последица деловања гасова стаклене баште емитованих из супервулкана. Биосфери је било потребно више од десет милиона година да се од те катаклизме опорави, о чему данас постоји детаљни фосилни запис.

Зашто бисмо се бринули баш око најнеповољнијег сценарија климатских промена? Па и то је јако једноставно и здраворазумски кад се погледа без компликованих идеолошких и антинаучних наочара: из потпуно истих разлога као што се, ако се нађемо на броду који тоне, не бринемо претерано о оном сценарију у којем нам се једино изгужва кравата или размаже шминка, већ о другим, знатно неповољнијим могућностима. Онај ко би се у таквим околностима бринуо о кравати или шминци не би био сматран „скептиком“, већ особом којој је неопходна психијатријска помоћ.

Најиритантнија је основна теза које се провлачи кроз највећи део „климатски скептичког“ дискурса, а која се поједностављено може представити овако:

С обзиром на то да климатолози не знају тачно шта ће се са глобалном климом дешавати у наредних стотинак година, онда њихова упозорења о могућим катаклизмичким последицама климатских промена можемо занемарити.

Ко ово прихвата, засигурно прихвата и тврдњу да:

С обзиром на то да лекари не знају тачно шта ће се десити са човеком који изађе из свог стана на десетом спрату кроз прозор, онда њихова упозорења о могућим смртним последицама таквог понашања можемо занемарити.

У оба случаја чињеница је да постоји више различитих сценарија и модела који зависе од финих детаља процеса (у првом случају разних за моделирање веома сложених геолошких и океанолошких повратних спрега, у другом пошто очигледно није свеједно да ли се несрећни субјект дочека главом, ногом, леђима, итд.). Заједничко за обе тврдње је да у ситуацијама те врсте нема много места „експериментисању“ или „учењу на грешкама“. Исто као што неко може да преживи једно или два излажења кроз прозор са виших спратова, али је перспектива суморна уколико му то постане стална пракса, тако смо ми до сада можда и имали среће са климом на планети и можда можемо имати среће још коју деценију, али уколико се са праксом потпуне климатске неодговорности не престане, перспективе преживљавања су ништавне.

Квантитативна неодређеност – изражена, рецимо, распоном пораста глобалне средње температуре до краја 21. века који сам малочас поменуо – такође нимало не утиче закључак о крајње узнемирујућој реалности глобалног загревања. Ово се понекад не схвата и код других случајева у науци. Сетимо се ширења свемира – Хабл и Хјумасон су почетком тридесетих година 20. века учинили ово највеће откриће у историји космологије иако су за саму стопу ширења (изражену тзв. Хабловом константом) добили вредност скоро десет пута већу од данашње прихваћене вредности! И без обзира на то што знамо да су њихова мерења стопе ширења била у тој мери погрешна, нико озбиљан на основу тога неће оспорити реалност саме појаве, значај открића или заслуге ове двојице астронома. Када је Валтер Баде двадесетак година касније извршио поновну калибрацију скале удаљености у свемиру и схватио у чему су Хабл и Хјумасон погрешили, њему није падало на памет да на основу тога негира саму чињеницу да се свемир шири. Потпуно аналогно, људи који негирају реалност глобалног загревања на основу тога што се још не може прецизно одредити брзина овог потенцијално катастрофичког процеса, па се због тога даје распон сценарија и релевантних пораста температуре, показују суштинско неразумевање научног метода – као и неспособност да разликују битно од небитног.

Завера која се имплицира се често приписује фиктивном „угљеничном лобију“ који би наводно требало да обједињује еколошке покрете, владине бирократе, произвођаче нуклеарних реактора, соларних панела и турбина на ветар и тобоже корумпиране научнике из целог света и различитих струка (понекад се у микс по жељи додају и Уједињене нације, НАСА, руски и канадски фармери, Боно Вокс, Гринпис или потпуно неизбежни слободни зидари). Наравно да је таква врста широке завере таман подједнако смислена и вероватна као и тајно  удруживање Schindlera, ThyssenKruppa и Давида Пајића Даке зарад систематског испирања мозга становника вишеспратница. И о тобожњој светској завери присталица глобалног загревања имају дрскости да говоре – иронично – управо људи који су врло често на чак не ни тајним платним списковима врло реалног „фосилног лобија“, односно великих произвођача нафте, угља и природног гаса. Као и обично, напад је и ту најбоља одбрана – а посебно кад су сви рационални аргументи на супротној страни.

Наводна „робустност“ која се приписује савременом човечанству, за разлику од протеклих времена, представља још једно бесмислено опште место. Напротив: савремена цивилизација је далеко мање отпорна на велике пертурбације – као, уосталом, и претходне цивилизације – у поређењу са друштвима ловаца и скупљача. Приликом суперерупције вулкана Тобе пре око 75.000 година, дошло је до глобалне вулканске зиме, коју су наши преци преживели само у ограниченим областима, захваљујући флексибилности ловачко-скупљачког начина живота. Приликом доцнијих великих глади и природних промена климе увек се показивало да су заједнице засноване на лову и скупљању – које су неминовно мале, јер се само мали број индивидуа може прехранити на тај начин, нарочито током зимског периода – отпорније на велике поремећаје свог окружења него масивна, седелачка друштва. И у томе лежи проблем, пошто се тешко можемо вратити у палеолит; сувише нас је много и сувише смо навикли на тековине живота у цивилизацији. Данашња друштва су управо због своје комплексности и међузависности разних делова система веома осетљива чак и на веома мале поремећаје средине – а камоли на огроман поремећај који са собом доноси глобално загревање.

Комшија на кога, по будаластом схватању климатских „скептика“, не треба обраћати пажњу је наша суседна планета, Венера, на којој је галопирајући ефекат стаклене баште, отпочевши веома рано у њеној историји, довео до ситуације у којој на њој влада практично непроменљива температура од око 460⁰ Целзијуса, нема ни капи воде нити икаквих услова за живот. То се на Венери одиграло природним путем, али суштински физички механизам лавинских климатских промена онда када концентрација гасова стаклене баште пређе критични праг је исти. „Скептици“ на то одговарају фактографски тачном – али у датом контексту бесмисленом – тврдњом како је Венера ипак сасвим другачија планета од Земље, са другачијим почетним условима и другачијим животним путем. Што суседима оног што је кроз прозор искочио свакако помаже.

Коначно, читава ова смеша зачињена је будаластом реториком и демагогијом, карактеристичном за псеудонаучне текстове, али савршено темпираном да угуши критичко мишљење и обесхрабри даљу дискусију. Колико пута сам Вам се обратио отвореним или прикривеним ласкањем? Колико пута сам употребио вулгарне фразе попут „Вама свакако не морам да објашњавам“ или „Ви сте сувише интелигентан човек да бисте веровали званичним верзијама“? А о позивањима на „конкретност“, „прецизност“, „ову савремену науку“, и другим елементима антиинтелектуалног, популистичког говора створеног за прекидање озбиљне дебате да и не причам. Свим тим елементима обилују текстови самозваних климатских „скептика“.

Симплицио: Хаха. Сад схватам: спрдање са научном (не)извесношћу имало је за циљ да исмеје наивну идеја да научни метод функционише у погледу деловања гравитације на наше тело у случају дефенестрације, а чудесно престаје да функционише када се примени на климатске појаве и трендове.

Салвиати: Тако је.

Симплицио: Једино ми остаје нејасна поента приче о Весни Вуловић, осим тривијалне чињенице да се и маловероватни догађаји понекад остварују.

Салвиати: Али видите, то је и најважнија од свих поенти – у суштини је небитно да ли је вероватноћа катаклизмичког глобалног загревања од 6⁰ Целзијуса до краја века 99% или 50% или 10% или 1%. Чак и у овом последњем случају, егзистенцијални ризик се само пролонгира до наредног века или неког доцнијег, пошто скептици не нуде никакву реалну алтернативну слику климатских промена (ако би били у питању циклуси космичког зрачења какве сугеришу, рецимо, израелски астроном Нир Шавив или дански физичар Хенрик Свенсмарк, ствар је заправо још дугорочнија и самим тим знатно неповољнија са практичне тачке гледишта; међутим, Шавива и Свенсмарка се тешко може сврстати у „скептике” у значењу које овде користим, пре ће бити да се њихов рад злоупотребљава од стране „скептика“). Ствар је у недостатку одговорности и предосторожности према самом феномену. Када би неко јавно рекао да нуклеарни рат није ништа посебно страшно, те да нема „научних доказа“ да би његове последице биле катастрофалне, те да сходно томе не треба ништа посебно предузимати у сврхе сигурности нуклеарних арсенала, нити улагати икаква средства у то – разумни људи би са правом закључили да је у питању опасан лудак кога ваља хоспитализовати и спречити да својом очигледном ирационалношћу нанесе неку штету. И таква реакција је суштински независна од тога да ли неко од нас субјективно сматра нуклеарни рат мање или више вероватним: неодговорност је увек проблематична, сасвим независно од тога јесмо ли оптимисти или песимисти. А сад размислимо о чињеници да, са дугорочног становишта читаве планетске биосфере, глобално загревање може бити заправо разорније од било каквог нуклеарног рата.

Наравно, и нуклеарни рат и супервулканске ерупције и глобално загревање (и остале претње са којима се човечанство суочава у овом миленијуму) могу се преживети – исто као што је Весна Вуловић показала да је могуће преживети пад са више од десет километара без падобрана. Могуће је добити и главну премију на лутрији. Могуће је пронаћи и осамдесеткаратни дијамант у контејнеру на ћошку. Могуће је видети у сну тачно решење Риманове хипотезе или коректну формулу лека за рак. Да ли је неко спреман да животе свих будућих генерација и све вредности које би оне могле створити, ако их буде, препушта таквој врсти могућности? Разуман човек се не поводи за могућностима, већ за вероватноћама. Ако се у погледу климатских промена што пре не уразумимо као врста, биће то потпуно исто као да смо колективно скочили кроз прозор или са моста; да ли је, као што каже славна песма из филма и серије M*A*S*H, самоубиство одиста безболно, нека свако за себе процени.

 

¹За млађе читаоце или оне са слабијим памћењем или оне незаинтересоване за цивилну авијацију или за (праве, а не идеолошке) хероје бивше Југославије, мали подсетник: 26. јануара 1972. године, усташки терористи подметнули су темпирану бомбу на ЈАТ-ов лет 367 на линији из Стокхолма за Београд. Бомба је експлодирала и авион DC-9 се распао у ваздуху, на висини од преко 10.000 метара изнад територије тадашње Чехословачке. У несрећама ове врсте готово никад нема преживелих, али је у овом случају од укупно 28 путника и чланова посаде преживела тада 22-годишња стјуардеса Весна Вуловић, у репу авиона, ушавши у Гинисову књигу као особа која је преживела пад са највеће висине без падобрана, рекорд који ће тешко бити ускоро оборен. Иако у коми читавих 27 дана и привремено парализована, она се доцније сасвим опоравила, радила на административним пословима у ЈАТ-у и чак повремено поново летела! Случај Весне Вуловић је поучан и због још једне ствари која се одиграла много касније: она је почетком деведесетих година 20. века добила отказ на послу у ЈАТ-у због јавног критиковања тадашњег милошевићевог диктаторског режима. Што показује да су десет хиљада метара пука ситница у поређењу са тим колико је друштво у Србији ниско пало. 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs