Свемирски брод Земља

Даждевњачка утеха

Суштина читаве историје, не само науке, већ и идеја генерално је, како је говорио Попер, у промени нивоа незнања

Пише: Милан М. Ћирковић

Легенда чешке и светске књижевности Карел Чапек, своју вероватно најуспешнију књигу Рат људи и даждевњака написао је 1936. године, у доба успона тоталитаризма у Европи, али њена сатира погађа и многе друге, мање очигледне мете. Инспирисан једном помало комичном научном грешком Јохана Јакоба Шојцера, швајцарског природњака из 18. века, који је фосиле џиновског даждевњака пронађене у Енингену, на језеру Констанц, протумачио као остатке препотопског човека. Чапек користи псеудодокументарну технику да изгради комплексан заплет заснован на открићу интелигентне врсте водоземаца у тропским морима и најразноврснијих људских реакција на појаву овог ултимативног Другог. На нишану Чапекове бриљантне сатире је и наука, а нарочито елементи популизма у њој често присутни; тако већ у раним фазама драме наилазимо и на следећи фасцинантни одломак [1]: 

Записник разговора са Андриасом Сцхеуцхзеријем имао је пуних шеснаест страна, те је објављен у The National Science. На крају записника резимирала је стручна комисија резултате свога опита овако:

  1. Андриас Шеузери, даждевњак који се чува у лондонском Зоолошком врту, уме да говори, мада помало крекетаво; располаже отприлике са четири стотине речи; говори само оно што је чуо или читао; о самосталном мишљењу се код њега, наравно, не може говорити. Његов језик је доста покретан; гласне жице у датим околностима нисмо могли ближе да испитамо.
  2. Тај исти даждевњак уме да чита, али само вечерње листове. Интересују га исте ствари као и просечног Енглеза и реагује на њих на исти начин, тј. у правцу устаљених, општих погледа. Његов душевни живот, уколико се може о њему говорити, састоји се управо из представа и мишљења уобичајених у ово време.
  3. Његову интелигенцију не треба никако прецењивати, јер ни у том погледу не превазилази интелигенцију просечног човека наших дана. 

Упркос овом умереном мишљењу стручњака, даждевњак који говори постао је сензација лондонског Зоолошког врта.

(Запазити, између осталог, нескривено разочарење стручњака што даждевњачка интелигенција није већа од људске, мада не само што се поставља оправдано питање како би је у том случају утврдили, већ то разочарење има и једну врсту морбидности, па и мазохизма у контексту црнохуморног тока, а нарочито епилога романа.) На овом и на многим другим местима, Чапек истиче да, насупрот „узвишеној“ позитивистичкој (па и марксистичкој) визији науке као племените потраге за Истином, која иде од доброг ка све бољем сазнању и разумевању, стварна ситуација је далеко сложенија и често има карактеристике парадокса, случајног хода, нелинеарности, вртења укруг, сналажења, па и борбе за опстанак. Ништа није бољи повод за разбијање тих древних – али нажалост и данас веома актуелних! – позитивистичких предрасуда и догми о науци од самог појма интелигенције. 

Знамо ли ми тачно шта је интелигенција данас ишта више него у Чапеково доба? Одговор је готово неспорно негативан, упркос огромној маси емпиријског материјала и импресивном напору који су психолози (а у новије време и други когнитивни научници, као и примењени математичари и рачунарски експерти) од доба Алфреда Бинеа улагали у истраживање овог питања. Од тренутка када су тестови интелигенције постали широко коришћени у масовним организацијама као што су школе, војске и корпорације, сакупљене су у буквалном смислу речи десетине тона емпиријских налаза – који нажалост не само што нису били праћени озбиљнијим теоријским увидом у проблем интелигенције, већ су довели и до трагикомичне ситуације да данас метрике интелигенције као што је чувени (или злогласни) IQ често дефинишу на експлицитно циркуларан начин као мерило способности решавања проблема…какви се постављају на тестовима интелигенције! Овај смешни зачарани круг подсећа на тврдње заклетих градуалиста у геонаукама који су све до 1980-тих бранили гледиште да изумирање диносаура не захтева никакво посебно објашњење: изумрли су зато што су били слабо прилагодјени на своју средину. А како знамо да су били слабо прилагођении? Ништа једноставније: да су били добро прилагођени, свакако не би изумрли…!?

Дакле, научници не знају заиста шта је интелигенција. На крају крајева, да знају – били би у стању да је направе, као што каже познато гесло Ричарда Фајнмена: Не разумемо неку ствар све док нисмо у стању да је направимо. А као што је познато, сви покушаји постизања вештачке интелигенције од Тјуринга до данас су се изјаловили, и насупрот претерано оптимистичним предвиђањима из 1950-тих и 60-тих година, данас веома мали број истраживача сматра да ће се то десити за њиховог радног века и живота. Бесконачне дебате о животињској интелигенцији само доприносе даљој конфузији – периоди екстремног ентузијазма (у којима се веровало, како рече својевремено један еминентни бихејвиориста, да се уз довољно напора и црви могу научити да говоре енглески) смењују се са периодима екстремног скептицизма (када се негира постојање чак и људске интелигенције). Све то скупа неком објективном посматрачу са стране може више изгледати као ритуал или мода или авангардни театар него као “наука”, онаква каква се погрешно и накарадно представља у већини уџбеника и готово свим медијима. Но разлози за то су перфектно јасни: ради се о сувише тешком проблему, за који пре свега наш теоријски апарат и концептуална оруђа која нужно проистичу из теоријског апарата нису још увек адекватна. 

Али, завапиће популистичка свест научно неписмене паланке, како то онда научници говоре о интелигенцији, а не знају сасвим тачно шта је то? Зар не значи то онда да је наука “на стакленим ногама” и да упркос техничком жаргону и понекад импресивној реторици научни искази не вреде много? Зар нисмо у школи учили – то јест, уколико смо од штрајкова и “штрајкова упозорења” уопште имали неку стварну школу – да су научни искази чврсти као “урезани у камен”? Зар није наука упориште Истине, непроменљиве и независне од посматрача, годишњег доба, апетита и расположења, итд.? За старије читаоце: зар нисмо толике деценије градили нешто што се у покојној СФР Југославији називало баш “научни социјализам”?

Једна од највећих иронија историје идеја јесте да ове будаласте заблуде и забуне добрим делом проистичу из наслеђа врло комплексних филозофских покрета друге половине 19. и прве половине 20. века, који су све само не популарни и широко доступни. Са једне стране реч је о (изворном, онолико колико се о томе након свих наслага и злоупотреба може говорити) марксизму, са друге о позитивизму, нарочито облику познатом као логички позитивизам. Оба покрета су на свој специфични начин величала – и то до нивоа неукусног идолопоклонства – нешто што су називали науком, али што није са реалном научном праксом, а поготово са поукама из историје науке, нужно имало пуно везе. И мада су обе ове филозофске школе – или секте – биле изложене оправданој критици у последње три четврти века са најразличитијих позиција, од којих су неке биле експлицитно засноване на епистемологији, њихово наслеђе је, нажалост, итекако живо и данас, и игра велику улогу у неразумевању циљева, метода и улоге науке, нарочито када се догме преломе кроз криво огледало на брзину склепаних уџбеника, лоших наставника и неуких медија. Индиректно, ови доктринарни системи су великим делом одговорни и за застрашујуће низак статус који наука и научно мишљење уживају у друштву данас, на почетку трећег миленијума. И то је велики глобални проблем. 

Довољно је размислити о начину на који се у настави науке уводе битни концепти – кроз дефиниције. Та врста насилне формализације коју ћете срести у практично свим наукама, како природним, тако и друштвеним и примењеним, једно је од најмалигнијих и најтврдокорнијих наслеђа логичког позитивизма. Да то не функционише у пракси у областима које су предмет живе истраживачке активности сведоче, на пример, бесконачне дебате које се воде, чак и под тако високим покровитељством као што је оно Насе, око дефиниције појма живота. Насупрот позитивистима, формализација неког корпуса знања, неке научне гране, долази на крају, када се истраживачки садржај исцрпи и када постоји детаљни теоријски оквир за објашњење феномена из те области. Она не може доћи на почетку, кад још нема теорије, зато што теорија, како су убедљиво демонстрирали Томас Кун и Имре Лакатош, ствара сопствене концепте. Данас свако може да разуме структуру Сунчевог система, а да се нигде не помене појам епицикла; то је последица победе Коперниканске револуције над старом, Аристотеловом и Птоломејевом теоријом, где су епицикли били кључни појам, без којег је објашњење било чега у астрономији било незамисливо. И то се односи на све области науке (сем, из разумљивих разлога, математике). И таквих примера има у готово свим областима науке. У међувремену, док се не развије одговарајући теоријски оквир, дефиниције су само привремена помагала која врло често непотпуно и недовољно јасно захватају истинску сложеност феномена. Оно што је много драгоценије од било какве дефиниције јесте интуитивни увид у сам феномен; као и сваки други појавни облик интуиције, и он се често недовољно добро може преточити у речи и реченице људског језика.

Научници не знају, дакле, увек о чему говоре. Али, за разлику од политичара, они су тога итекако свесни и спремни да то признају. И ту лежи заправо највећа снага и најзначајнија карактеристика науке која је одиста издиже изнад већине љуских делатности: научно лутање је признато као лутање. Оно се не назива помпезним и бесмисленим именима које служе за скретање пажње и испирање мозга, попут “отварања преговора о могућем статусу” или “тактичког скраћења линија фронта” или “прекомпоновања портфолиа инвеститора у циљу смањења системског ризика”. Мали умови научно неписмене паланке могу бити збуњени или чак ликовати, потајно или – као код нас – сасвим јавно, када научници признају да нешто не знају. Али управо у том признању лежи највећа снага и достојанство науке. Једном је на смрт био осуђен онај који је истицао како “зна да ништа не зна”; мада је то било пре него што се наука у савременом смислу речи појавила, ипак се она неизбежно креће све време на путањи задатој том скромном реченицом. 

Иста поента се може сагледати и на други начин. Свако мало псеудонаучници (попут надрилекара или оспоривача глобалног загревања) на једној, а антинаучници (понајвише креационисти и други верски фундаменталисти) на другој страни хорски запиште како ето, наука нема одговор на ово или оно питање. И та какофонија је готово увек иста, без обзира да ли су у питању метафизичка (“Има ли свака појава узрок?”), етичка (“Зашто различите културе имају толико сличних норми и табуа?”), мађионичарска (“Како објаснити паљење Св. Огња у Јерусалиму, указања у Међугорју и слична наводна чуда?”), транс-научна (“Како је најбоље суочити се са глобалним загревањем?”), или напросто бесмислена питања (“Како да будемо сигурни да је овај или онај аксиом заиста истинит?”). У том шуму и буци чији је интензитет обрнуто сразмеран научној писмености – а често и оној основној писмености – потпуно се губи из вида да је суштина читаве историје, не само науке, већ и идеја генерално, као што је говорио сер Карл Попер, промена у нивоу незнања. Нико не спори да су некада веома давно људи веровали да у дрвету, реци, облацима или планини живе духови који су одговорни за својства тих објеката из људског искуственог окружења. Да је то погрешно објашњење данас признају чак и најекстремнији креационисти, астролози, надрилекари, биоенергетски исцелитељи, па вероватно и сви професори српских универзитета (приватних или државних, разлика је све мања). Када је 2004. године извесна опскурна министарка из ДСС-а избацивала дарвинистичку теорију еволуције из школског курикулума, она није предлагала да се уместо ње уведе, рецимо, шаманистичко учење о биљкама и животињама, већ је иступала са позиција православног фундаментализма. Већ самим тим, она је – чак и из најдубљег мрака креационистичке антинауке – имплицитно признала да у историји идеја има напретка и да никада не могу све доктрине о било чему бити подједнако вредне као објашњења. Напротив, кроз време, на овај или онај начин, структура нашег незнања се мења, односно еволуира (што би Енглези рекли: pun intended!). 

Вакуум у модерној квантној теорији поља има комплексну структуру, иако наивно искуство каже да је у питању празан простор – има ли шта простије од тога? Слично, незнање је у савременој епистемологији и методологији науке крајње комплексан концепт, без обзира што се популарно и помодно мњење томе може подсмевати као нечем тривијалном и безсадржајном. Незнање научника суштински је, и квалитативно и квантитативно различито од незнања функционално неписмених који читају новине, “али само вечерње листове”, а и једно и друго је различито од агресивног незнања псеудонаучника и вербалног тероризма антинаучника. Да парафразирам гесло античког Аполона, покровитеља разума, упознајте своје незнање – можете се зачудити колико разних корисних увида вас чека на том путу.

[1] Karel Čapek, Rat ljudi i daždevnjaka (BIGZ, Beograd, 1975), str. 65

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs