За и против

Глобално загревање: Ко је крив?

У још једној ЗА И ПРОТИВ анализи, Борис Клобучар истражује да ли је човек једини одговоран за климатске промене

Текст: Борис Клобучар

„Плава планета“ је по много чему посебна у до сада познатом  универзуму. Огромна пространства океана која бујају животом, копна прекривена вегетацијом и најразличитијим животињским врстама постоје само зато што су услови на Земљи управо овакви какви јесу.

Ови услови су диктирани између осталог саставом, положајем, димензијама, физичким особинама како планете, тако и њене атмосфере. Оно што сваки становник нашег дома мора да схвати јесте колико је овакав екосистем осетљив. Он је балансер на жици који покушава да се што дуже одржи.

И најмање промене имају макроскопске последице, неке корисне а неке изузетно штетне, које се гомилају као тегови на крајевима балансирајућег штапа. Балансер може да се уз одређене промене прилагоди и одржи равнотежу, али негде постоји граница. Након те границе више нема повратка, и услови на Земљи више никада неће бити исти.

 Наша планета није одувек оваква каква је сада. Саме климатске промене нису нешто што је искључиво дело човечанства, нити нешто што је нужно лоше. Од свог формирања, пре више од 4.5 милијарде година, ова гомила камена је видела неиздрживо вреле и незамисливо хладне периоде. Тешко је рећи каква је температура била у тачно одређеном временском тренутку, најпре јер ми сами као врста нисмо могли бити тамо. Наше постојање је, да поновимо, последица фино избалансираних климатских услова, који су ту тек један тренутак у поређењу са трајањем Земље.

Када је у питању постојање климатских подела, недоумица нема. Научници из целог света се слажу да глобално загревање планете штетно утиче на услове живота, јер су докази јасни и свима очигледни. У само последњих сто година ниво воде се повећао за отприлике 17 цм. Међутим у последњих десетак година пораст нивоа воде је дупло већи него до тад, делом и због топљења ледених површина. 

Неоспорив је и пораст температуре на глобалном нивоу, који се бележи од седамдесетих година прошлог века, где се десет најтоплијих година десило за последњих дванаест. Све то је утицало и на временске непогоде, које су такође све учесталије и разорније.

Највећи кривац је наша атмосфера, односно ефекат стаклене баште. Део сунчевог зрачења који се одбија од наше планете расипа се у свим правцима на честицама које се налазе у атмосфери (највише угљен-диоксиду и осталим „полутантима“) . Враћено, углавном инфрацрвено зрачење, додатно загрева планету. Овај ефекат такође није споран у научном свету. Оно око чега се води дебата јесте колико је човеков утицај, односно загађење услед људског фактора пресудно у климатским променама и да ли је ефекат стаклене баште доминантан. 

ЗА

Човеков утицај је пресудан

Велики део научника који се баве климатским променама каже да управо људи највише утичу на атмосферу, а самим ти и климу. Развојем индустрије (након ког је уследило и убрзано повећање насељености) почела је и све већа емисија различитих гасова у атмосферу. Гасова, односно честица на којима се сунчево зрачење (макар његов инфрацрвени део) ефикасније расипа и према већ објашњеном механизму додатно загрева планету. 

Период индустријског развоја се поклапа са периодом убрзаних климатских промена, што поткрепљује ову теорију. Главни полутант одговоран за ефекат стаклене баште је угљен-диоксид (CO2). Данас је проценат овог гаса у атмосфери 390 милионитих делова јединице, односно ppm. 2009 године просек је био 3 ppm мање, док је тридесетих година прошлог века био око 284 ppm. Међутим, угљен диоксид није једини који загађује атмосферу. 

Велики број осталих гасова, као што су на пример угљен моноксид и метан, такође заузимају све више места у ваздуху и тиме повећавају ефекат загревања планете. Ови гасови не уништавају само атмосферу директно. Између 30%  и 40% угљен диоксида (и  проценат осталих) се раствара у океанима. Овим механизмом се смањује pH вредност воде односно повећава се киселост.  У хемијским реакцијама се ослобађају одређени јони који утичу не само на загревање атмосфере и воде, већ и на стварање олуја са разарајућим последицама.

ПРОТИВ

Човек мало тога може да промени

Нико не оспорава чињеницу да човек утиче на екосистем, мења изглед наше планете и загађује атмосферу. Питање је да ли је тај утицај пресудан и да ли су ове промене значајне. Угљен диоксида је у атмосфери некада било много вишенего сад (рецимо 4400 ppm за време Палеозоика) у односу на које је тренутна промена састава атмосфере математички занемарљива. Чак и да то није случај, постоје загађења на која ми, као врста, не можемо да утичемо.

 На пример, вулкани при својој ерупцији избацују нешто много опасније по планету од ужарене лаве. Они емитују гасове, и то баш оне које не желимо у атмосфери. Вулкан производи количине угљен-диоксида, угљен-моноксида и метана које су много пута веће него оне које произведу већи градови за исти временски период. Поред тога ослобађа се велика количина чађи, прашине и осталих честица које називамо аеросоли. Ове честице делом и абсорбују зрачење које долази са сунца.

 Међутим то није све. Сама планета Земља се тако креће око Сунца да се нагиб осе ротације периодично мења. Период ових промена је велики (говоримо о десетинама хиљада година) и овакво кретање је веома споро, али директно утиче на угао под којим сунчеви зраци долазе до планете, односно како се планета загрева. Претходних неколико хиљада година смо живели у топлом периоду, а како прорачуни говоре – зима долази.  А ту је и само Сунце које опет периодично пролази кроз циклусе када даје више, односно мање енергије, а никада се не зна када се може десити нека непредвиђена соларна промена, од које се не можемо сакрити.

Истражите и друге научне дилеме у рубрици ЗА И ПРОТИВ

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs