Класична формулациjа парадокса лажљивца гласи: „Jа сада лажем“. Овај чувени парадокс већ вековима задаjе проблеме логичарима
Текст: Јована Николић
Замислите да се на насловноj страни новина поjави наслов „Све новине лажу“. Шта бисте прво помислили? Можда: „Да, то jе истина“, али сетите се да сте то прочитали у новинама, а ако све новине лажу, онда jе и то лаж.
Ако jе лаж да све новине лажу, то значи да у новинама може писати и истина. Да ли може бити истина да све новине лажу, ако смо ту „истину“ прочитали у новинама? Из овог круга лажи и истине можда и нема излаза. Сличне проблеме већ вековима задаjе логичарима чувени парадокс лажљивца.
Класична формулациjа парадокса лажљивца гласи: „Jа сада лажем“. Ако заиста лажем, овом реченицом говорим истину, што значи да не лажем. А ако говорим истину када изричем ову тврдњу, то значи да у исто време лажем и да jе реченица коjу изговарам истинита.
Оваj парадокс нам показуjе да наша схватања о истини и лажи могу да нас доведу до контрадикторне ситуациjе и да реченице могу да се констуишу тако да граматички и семантички буду исправне, а да им се ипак не може доделити истинитосна вредност.
Не зна се колико jе тачно стар оваj парадокс, али претпоставља се да jе први пут формулисан у шестом веку пре нове ере када jе филозоф Епименид рекао „Крићани увек лажу“, а и сам jе био Крићанин. Може се рећи да jе Епименид у одређеном смислу био претеча новинара коjи тврди да сви новинари лажу.
Међутим, веруjе се да Епименид ниjе имао намеру да ову тврдњу постави као парадокс, па се почеци парадокса лажљивца везуjу за четврти век пре нове ере и Еубулида из Милета коjи jе наводно рекао: „Човек каже да лаже. Да ли jе то што говори истина или лаж?“.
Иако се не зна ко jе тачно први поставио оваj парадокс, сасвим jе извесно да он окупира људе jош од античких времена, па jе тако по предању извесни Филипес умро покушаваjући да реши оваj проблем.
У савременом свету свакодневно смо окружени лажним и истинитим тврдњама, али ретко застанемо да размислимо о овом парадоксу. Са друге стране, научно-фантастичне књиге и филмови нас стално подсећаjу на овај стари парадокс коjи jе многим великим умовима задавао главобоље.
Парадокс лажљивца се не поjављуjе само у западноj мисли, већ jе познат и индиjскоj филозофиjи и исламскоj традициjи, а у свим овим традициjама постоjи у више облика. Класична формулациjа jе самореферентна jер реченица покушава да одреди своjу истинитосну вредност, али постоjе и формулациjе овог парадокса коjе нису самореферентне.
Jедна од вариjанти jе парадокс лажљивца по коме имамо jедну карту и са обе њене стране се налази текст. На jедноj страни пише: „Реченица са друге стране карте jе истинита“, а на другоj страни пише „Реченица са друге стране карте jе лажна“. Исти jе случаj са формулациjом: „Следећа реченица jе истинита. Претходна реченица jе лажна“.
Сада реченице нису самореферентне али нас доводе до истог проблема. Jедна верзиjа парадокса лажљива jе инспирисана причом о Пинокиjу и поставља питање шта ће се десити ако Пинокио каже: „Моj нос ће сада порасти“.