Иза хоризонта

Човјек који нигдје није припадао

У новој рубрици ИЗА ХОРИЗОНТА, Филип Шварм доноси причу о животном путу једног плаћеничког војсковође, филозофа, историчара, апатрида и избеглице

Текст: Филип Шварм*

Ксенофонт, син Грила, рођен је у Атени између 430. и 427. прије нове ере у аристократској породици. Себе сматра Сократовим учеником иако дебели, запуштени старац са лицем сатира, не сматра да иког подучава.

Учесник борби у Јонији на крају Пелепонеског рата (431 – 404. п.н.е), Ксенофонт је и свједок претварања атенске демокрације у диктатуру руље, односно, у плијен бескрупулозних и патолошки властохлепних демагога; то ће га заувијек обиљежити.

Након ратног слома, подржава Вијеће тридесеторице, проспартанску марионетску владу. Ова олигархијска групу на челу са Критијом – још једним самозваним Сократовим учеником – срушена је у устанку демократа 403. п.н.е, а Ксенофонт, поново, завршава на пораженој страни.

Попут већине богатих младића из Сократовог круга, фасциниран је ефикасношћу ауторитарног спартанског модела; Атена – оронула и понижена бивша велесила са рестаурираном демокрацијом – нестаје са његовог хоризонта. 

Принц и плаћеници

На позив пријатеља Проксена Беоћанина, Ксенофонт у марту 401. п.н.е. стиже у Сард. Ту столује Кир, персијски сатрап Лидије, млађи брат Великог Краља Атраксеркса и, у Пелопонеском рату, савезник Спартанаца. Уз њихову подршку, овај принц окупља дванаест хиљада грчких плаћеника; Проксен је војсковођа контигента од двије хиљаде људи.

Ти тешко оклопљени пјешадинци – хоплити – захваљујући свом оружју, тактици и организацији, доминирају тадашњим ратиштима. Војник прима двадесет осам атичких драхми мјесечно (плус још једну дневно за храну), официр дупло, војсковођа четвероструко. Но – без пљачке нема правих пара.

„Био је у војсци неки Ксенофонт Атењанин, који се придружио, а није био ни војсковођа, ни официр, ни војник“, пише он о самом себи у мемоарској књизи Анабаза под псеудонимом Темистоген Сиракужанин.

Што образовани атенски аристократа тражи међу плаћеницима? Само његов коњички оклоп, по мјери израђен, вриједи три стотине атичких драхми, колика је и годишња зарада једног хоплита…

„Сви се слажу да је Кир оне које би прихватио као пријатеље и за које је знао да су му наклоњени и способни да помогну у било чему, ако је било потребно, помагао на најбољи могући начин“, објашњава Ксенофонт у Анабази.

Зато и постаје један од оних савјетника без задужења и одговорности какви се виђају по штабовима у свим ратовима. Ту добро упознаје плаћеничке војсковође – за два и по миленијума, ни по том питању ништа се неће промијенити.

За Клеарха, Спартанца на смрт осуђеног у домовини због убојстава и главног команданта грчких плаћеника, Ксенофонт пише да је – суров до лудила – „живио искључиво за рат“, али и да су војници „у тешким приликама само њему хтјели да се покоравају“. 

Мненона Теслаца, још једног одбјеглог убојицу и Кировог љубимца, описује као сплеткароша и човјека који се „да би наговорио војнике да буду уз њега, укључивао у све њихове злочине“.

Коначно, о свом пријатељу Прокосену каже да је истовремено и амбициозан и поштен, „могао да управља само лијепим и добрим људима“.

Пут за Кунаксу

Са грчким плаћеницима и Кировом персијском војском, Ксенофонт се креће дуж Мале Азије, ка истоку.

„Ликаонију је Кир препустио Грцима да је пустоше јер је то непријатељска територија“, написао је у Анабази.

Персијски принц најамницима говори да му је циљ да покори пљачкашка племена Писиђана, затим да их води против Тисаферна, сатрапа Карије, због чијих га је клевета Атраксеркс умало погубио, па на Аброкомаса, још једног непријатеља из властеле…

Грчким плаћеницима пуца пред очима кад су стигли до Сирије: Кир иде на брата, Великог Краља! Претедент на пријестол окончава побуну обећањем да ће сваком човјеку, поред редовних примања, на крају исплатити још по пет стотина атичких драхми…

Наставили су даље. 

Дан за дан марширају уз западну обалу Еуфрата. До села Кунаксе, надомак Бабилона, стижу у септембру 401. п.н.е. Ту су угледали Атраксерксове трупе. 

„У рано поподне виђела се прашина као бијели облак“, пише Ксенофонт.

Судар двију војски изостаје – Атраксерксови Персијанци бјеже у расулу пред грчким плаћеницима. Али, Кир је жељан славе: док га поздрављају као Великог Краља, јуриша на челу своје племићке коњице у намјери да убије или зароби брата и – гине.

Добијена битка је изгубљена.

Плаћенички војсковођа

Кирове персијске јединице се распадају, а око најамника формира обруч.

„Дођите и узмите“, пише Ксенофонт да су Грци рекли Атраксерксовим изасланицима када су их позвали да положе оружје; то су Леонидинине ријечи код Тремопила.

Плаћеници не могу натраг– опљачкали су све гдје су прошли. Зато у борбеном поретку под Клеарховим водством крећу на сјевер, уз Тигрис, у непознато. Војска Великог Краља прати их у стопу.

Напетост је неиздржива, па Клеарх прихвата преговоре. Ријеч је о намјештаљци: погубљен је у персијском логору заједно са још четворицом војсковођа и двадесет официра. Дефетизам и очај преплављује логор обезглављених грчких плаћеника.

На сцену је тада ступио Ксенофонт. Попут искусног атенског демагога окупља војнике и официре; убјеђују их да наставе са борбом и пробојем, изаберу нове војсковође и официре, поштре дисциплину… Слично мисле и други, али се ни изблиза не изражавају тако јасно, разложано, убједљиво.

„Нитко не треба да мисли ‘шта ће бити са мном’, него ‘што да урадим’“, говори Ксенофонт,  наоружан, у оклопу и освјетљен бакљама пред више од десет хиљада грчких плаћеника

На опћој војничкој скупштини, усвојени су сви његови приједлози. Осим за војсковођу Проксеновог контигента, изабран је уз Хиризофа Спартанца – јединог преосталог старог заповједника – и за главног команданта најамничке војске без господара.

Море, Море

Марш се наставља уз сталне сукобе са Персијанцима.

Ксенофонт углавном командује заштитницом, најосјетљивијим дијелом борбеног поретка. Примљен са скепсом због неискуства, постепено се доказује: лично предводи нападе на доминантне висове, организује коњицу, пушта војску да масакрира побијене да би застрашио непријатеља… Да би се брже кретали, најамници на његов наговор спаљују комору и ратни плијен.

На граници Курдистана, Персијанци обустављају потјеру. Међутим, грчки плаћеници сада су на мети тамошњег становништва. Уз све болеснијег Хиризофа, утицај Ксенофонта је на врхунцу. А ипак – он који толико презире демокрацију – све важније одлуке доноси убјеђивањем официра на савјетовањима и људства на војничким скупштинама.

Под таквим командантом, најамници одбијају нападе читавог низа племена, тетурају у мећавама, пљачкају села, халуцинирају услијед алкалоида  Андрометатоксина из меда кога су појели, кољу водиче када из заведу на странпутицу, борбом се пробијају кроз кланце и преко ријека…

Крајем фебруара 400. п.не, док је корачао уз планину, Ксенофонт је испред себе чуо галаму војника. Мислећи да је ријеч о нападу, жури са појачањем; приближивши се – разабире повик „Море!“, Море!“:

„А када су сви стигли на врх, ту су грлили једни друге, и војсковође и официре, са сузама у очима“, написао је у Анабази.

Са безимене планине плаћеници гледају Црно море. Спашени су – стигли су до себи познатог свијета.

Градови и снови

Ксенофонт је повео најамнике дуж црноморске обале Мале Азије према Грчкој. Преостало их је око осам хиљада и шест стотина. Мада дисциплина слаби, ова војска је  моћнија од многих полиса. Може ли то војсковођа да искористи и како?

„Било је могуће створити велики град“, пише Ксенофонт. „Земља доноси јечам, жито, разно поврће, просо, сусам, доста смокава, много слатког грожђа и свега осталог, осим маслина“.

Жеља да збрине војску без домовине? Или – остварења сна да утемељи државу уређену на филозофским приципима усвојеним у расправама са Сократом?

Први и једини пут Ксенофонт не може придобити војнике. Постали су плаћеници да не би  радили као сељаци и занатлије; поред тога, многи имају породице у Грчкој. Осим о повратку, ни о чему другом не желе да слушају…

Уз сукобе и пљачке стижу до Бизанта: за годину и три мјесеца, у 215 маршевских дана, прешли су 6341 километар – у просјеку, двадесет и девет и по километара дневно.

Вјечити странац

Шест хиљада плаћеника остаје на окупу; Кеснофонт успјева да их ангажирају Спартанци који су 400. п.н.е. започели борбе против Персије у Малој Азији. Када се идуће године вратио у Атену, открива да је и даље изопћеник.

Свој успјех дугује само самом себи, а та врста независности увијек је пријетња друштвеној и политичкој колотечини; такођер, подвиг десет хиљада плаћеника из цијеле Грчке изазов је сваком партикуларизму, укључујући и атенски. О ускогрудности Атене у том периоду свједочи и судско уморство Сократа 399. п.н.е. 

Огорчен неправдом према ментору и узору, Ксенофонт се враћа својим војницима. Као војсковођа, шест година ратује у спартанској служби; на њиховој страни 394. п.н.е, код Коронеје, бори се против властите домовине и њених савезница.

Атена му одузима држављанство, Спарта поклоња имање у Скилунту код Олимпије. У наредних седамнаест мирних година бави се пољопривредом, узгојем коња, ловом и, посебно, писањем.  Хеленска историја, Успомене на Сократа, Обрана Сократа, Гозба, Држава Лакедемонска, Анабаза – неки су од његових најпознатијих списа.

Мада зависан од Спартанаца, Ксенофонт их не имитира, нити усваја њихов начин живота: имање у Скилунту води у сократовском духу – онако како га он швата.

Након пораза од Тебе 371. п.н.е, Спарта губи Скилунт, а Ксенофонт имање; настаниће се у Коринту. Када је Атена склопила савез са Спартом пред заједничком опасношћу, враћено му је држављанство; Грил, његов старији син, гине 362. п.н.е  у атенској војсци борећи се против Тебанаца.

Ксенофонт Атењанин умире седам година касније, 355. п.н.е.

Човјек из колоне

Склон Спарти, Ксенофонт је увијек био сумњив у Атени, а као Атењанин до сржи – страно тијело међу Спартанцима. Плаћеници су га пригрлили због рационалности и осјећаја одговорности, али баш зато никад неће постати каризматични војсковођа. У Скилунту је поштован и, у исто вријеме, невољен јер одбија да дијели страсти и предрасуде окружења. На јасном и здраворазумском изражавању завиде му у свим филозофским и историчарским школама да би, из истог разлога, оспоравали вриједност његових списа…

Због наведеног и још понечег, говори се и да није командовао најамницима; тврди да је Сократа потпуно погрешно разумио; прича да је крао и плагирао Тукидидова ђела.

Никад се није смирио.

У свијету сјена, Ксенофонта и даље виђају у маршевској колони плаћеника.

 *Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни је уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.

ИЗА ХОРИЗОНТА

Хана Арент каже како "приповедање открива смисао, а да не начини грешку да га дефинише". Посматрајући идеје, људе и догађаје кроз занимљиве приповести, Филип Шварм за читаоце Елементаријума открива елементе иза хоризонта.

Истражите више ИЗА ХОРИЗОНТА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs