интервју

Астероиди, мали камени светови

Интервју са др Наташом Тодоровић, научном сарадницом Астрономске опсерваторије у Београду

Фото: Предраг Младеновић

Разговарала: Анђела Мрђа

У Галерији САНУ, 20. децембра 2018. године, отворена је изложба “Астероиди, мали камени светови”. Поставка је намењена свим посетиоцима радозналим да упознају далеки свети малих тела Сунчевог система – астероида.

Ауторка изложбе, научна сарадница Астрономске опсерваторије у Београду, др Наташа Тодоровић, већ дуги низ година бави се изучавањем ових малих тела, динамиком њиховог кретања, али и промоцијом и ширењем свести о постојању и значају астероида за живот на земљи, о чему се, и код нас и у свету, врло мало зна…

Шта вам је послужило као инспирација за изложбу „Астероиди, мали камени светови“?

Повод је био мејл који сам добила пре три године из Лондона. У њему је писало како су астероиди у науци препознати као веома важни, али и то да су генерално недовољно популарни. Па је тако неколицина нас била позвана да се укључи у глобалну кампању промоције астероида. У питању је Дан астероида (Asteroid day), који се од 2015. године обележава сваког 30. јуна. Идеја Уједињених нација, које су установиле овај датум, била је да код људи пробуди интересовање и повећа свест о њиховом постојању и значају. Тако је позив да се укључим у ту кампању био заправо окидач, тренутак када сам пожелела да направим нешто као што је ова изложба. И ево… Прошле су три пуне године припреме и рада…

Можете ли нам рећи нешто више о настанку астероида и значају који имају за живот на Земљи?

Астероиди су настали на самом почетку формирања Сунчевог система. Међутим, мало ко зна да Сунчев систем пре 4,6 милијарди година није изгледао као што изгледа данас. Није било планета, ни ничег што познајемо сада. Постојао је само један џиновски облак гаса и прашине. А онда су, у неком тренутку, те честице прашине почеле да се лепе једна за другу и полако увећавају. Тако су се заправо формирале прве младе протопланете, како их зовемо.

Из истог периода нам долазе и астероиди. Неки од њих су остали мали док су други наставили да се увећавају и постали су планете. Па је тако, између осталог, настала и наша Земља.

Постоји такође и друга генерација астероида. Наиме, пошто су се протопланете сударале, а сударају се негде можда и данас, при сваком том удару, настајало би много малих астероида који су чинили једну велику скупину, која је даље кружила око Сунца. Тe скупине називамо фамилијама астероида. Дакле, први астероиди су настали на почетку формирања Сунчевог система док касније долазе нове генерације које настају распадом већих астероида.

Тако имамо цео спектар различитих типова астероида на основу којих можемо да закључимо шта се дешавало  у прошлости Сунчевог система. И зато су јако важни за науку, јер заправо представљају шифре, кодове, на основу којих можемо да разумемо рани Сунчев систем.

Фото: Предраг Младеновић

На вашој изложби сам наишла на веома интересантан податак према ком највећи број познатих астероида припада такозваном C типу, те да је на њима откривено присуство органских једињења и молекула воде, због чега се сматрају кандидатима за „доносиоце“ воде на Земљу…

Најчешћи тип астероида, чак 75 одсто оних откривених, чине карбонични, то јест угљенични. Свима је вероватно познато из хемије да је угљеник основа сваког органског једињења. Са друге стране, на Земљи су пронађени пали метеорити који су такође били угљенични и на којима су детектована органска једињења, што је био први повод да људи помисле да су метеорити доносиоци воде и органских једињења на Земљу.

Међутим, то је само једна од хипотеза, за коју, истина, постоји много аргумената, али и даље није у потпуности научно потврђена.

Према најновијој теорији, чији је аутор наш познати астроном по ком је и један астероид добио назив, Матија Ћук, удар попут овог произвео је чак и Месец. Око тога не постоји општа сагласност, међутим, оно око чега се научници слажу јесте да је неко тело величине Марса, у тој фази када је било много судара, ударило у Земљу.

Раније се сматрало да је оно ту после остало да бивствује као Месец, док се према теорији Матије Ћука прашина која је настала након удара намотала око Земље, те је Месец заправо настао од ње. Дакле, да је малтене Месец постао од Земље! И да је на тој младој Земљи дан трајао два и по сата, јер се услед удара брзо окретала.

Фото: Предраг Младеновић

Како дође до тога да делови астероида у виду метеорита падну на Земљу?

Метеорити не морају увек бити фрагменти астероида. Могу бити и делови комета или неких других објеката. На пример, до метеорских киша долази тако што се комете, за које се иначе каже да су прљаве грудве снега, приближе Сунцу те се загреју па снег са њих почне да се топи, а каменчићи и прашина да отпадају. Уколико Земља прође близу или кроз сам траг који таква комета оставља, каменчићи упадају у атмосферу и добијамо метеорске кише.

Иначе, астероида и свемирског камења има свуда. Највише, наравно, у астероидном прстену, међутим, постоје и у околини наше планете. Чак неколико тона метеорита дневно падне на Земљу! Међутим, то су мали фрагменти који су безопасни.

У медијима се често говори о метеорима, док ви углавном помињете метеорите. У чему је разлика?

Метеорити су објекти који су пали на Земљу, док су метеори они који су остали горе, у свемиру.

Са коликом вероватноћом се може предвидети где ће пасти неки већи астероид?

Раније то апсолутно није било могуће. Међутим, сада се увелико ради на томе у оквиру бројних светских програма који се баве праћењем објеката у близини Земље. Постоји класа астероида које зовемо NEO (Near Earth Objects) или ОБЗ (Објекти у близини Земље), међу којима имамо ПХА (Потенцијално хазардне астероиде), који се налазе на листи предмета који би могли да ударе у Земљу. Они се редовно прате и тренутно их има око две хиљаде. Сваки од њих такође се оцењује на такозваној Торинској скали, која показује степен вероватноће удара астероида и комета у Земљу. Међутим, ниједан од њих за сада није опасан. Оно на чему се још ради је и како да се, ако нам се једном неки већи астероид приближи, он скрене са своје путање и преусмери од Земље.

Фото: Предраг Младеновић

Можете ли нам рећи нешто више о могућностима телескопа „Миланковић“, који се налази на планини Видојевица? До каквих све открића се може доћи захваљујући овако савременом телескопу?

Треба напоменути да је то најнапреднији телескоп који постоји у овом делу Балкана. С обзиром на то да је роботизован, са њега можете путем интернета вршити посматрање из своје дневне собе или било ког другог дела света. Не морате да идете на Видојевицу, већ се само улогујете на сајт. Међутим, листа чекања за посматрање већ је увелико попуњена и подугачка.

То је заправо џиновски фотоапарат са јако добром оптиком кроз који је могуће видети много тога, све зависи чиме се бавите: галаксије, звезде… Нас занимају астероиди и захваљујући њему можемо да посматрамо чак и оне јако мале, које пре није било могуће видети.

Неки циљ у будућности нам је да боље упознамо ове наше „српске“ астероиде – рецимо, да одредимо њихов облик или колико траје један дан на њима.

Због чега баш на Видојевици?

Дуго су рађења истраживања где да се постави тај телескоп. Први услов је да то место буде мрачно. Да би се објекти видели, потребно је мрачно небо, далеко од градова и светла. Међутим, таквих места је све мање, па је у том смислу Видојевица била погодна. Са друге стране, ту је већ постојала нека војна база па је захваљујући томе и инфраструктура била обезбеђења.

Можете ли нам рећи нешто више о астероидима који носе српска имена? Какав значај називи имају у међународној астрономској заједници? Да ли су они одраз развијености астрономије у земљама у којима су откривени?

Астероиди имају више врста имена. Сваки пут када посматрач открије објекат за који претпостави да је нов, он му да привремен назив, то је заправо шифра која говори када је откривен. Прва четири броја представљају годину, затим иде једна шифра која означава време у години када је тачно откривен. Када му се довољно прецизно одреди путања, добија и свој званични редни број. И, углавном, онај ко је открио астероид има право да га именује. Међутим, свега пет одсто откривених астероида има назив, док су остали означени само бројевима.

Што се тиче српских имена, она су углавном додељивана тридесетих година прошлог века. Тад се то сматрало изузетном чашћу. Међутим, сада се открива много нових астероида. Са опсерваторије у Београду откривено је 38 од којих су неки и именовани те носе називе: Србија, Тесла, Звездара, Београд, Југославија, Тито…

Називи сигурно јесу један од показатеља развијености науке. Тако, на пример, Чеси, који су дали много великих имена у астрономији, имају заиста велики број астероида који носе називе по чешким научницима или су, једноставно, користили речи из свог језика.

Иначе, раније, када је тек почело откривање астероида, био је обичај да им се дају женска имена и имена божанстава. Онда се прешло на разна митолошка бића, па кад су и то потрошили, почели су да их називају по људима. Први астероиди са мушким именима добијали су називе по Тројанцима.

Шта се све може видети са Астрономске опсерваторије у Београду?

Тренутно, нажалост, мало тога. Телескопи су веома стари и нису у функцији. До пре неколико година посматрања су и била могућа, а сад се све више иде ка томе да се Опсерваторија претвори у музеј. Ипак, она је повремено у току године отворена за посетиоце и могуће је видети комплекс, библиотеку, телескоп… Мада, моја жеља је да буду могућа и посматрања, јер је гледање у звезде и Месец доживљај који се памти.

Фото: Предраг Младеновић

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs