За и против

Човек на Месецу: Представа или не?

У ЗА И ПРОТИВ анализи, Борис Клобучар истражује да ли је човек заиста слетео на Месец и треба ли придавати значај теоријама које тврде супротно

Текст: Борис Клобучар

Ако погледамо уназад у двадесети век, jедан од наjважниjих дана у научном календару jе свакако 20. jул 1969. године. Дан када jе људска нога први пут крочила на Земљин jедини природни сателит. Нил Армстронг и Едвин Олдрин су прва два човека коjа су ходала по површини Месеца, направила прве снимке са површине и, можда наjважниjе, покупила прве узорке тла и донела их на Земљу. Након ових пионира, укупно jе jош десеторо људи ходало по Месецу у наредних пет мисиjа, од коjих jе последња била 14. децембра давне 1972. године. Ипак, слетање Апола 11 коjим су се возили Армстронг и Олдрин остаjе наjвише завиjено у вео мистериjе и теориjа завере.

Најзначајнији узрочник теориjа завере jе свакако политичка ситуациjа коjа jе претходила слетању на Месец 1969. Након Другог светског рата, свет jе упознао нове технике и технологиjе ратовања, од коjих jе наjопасниjа свакако била атомска бомба, бачена на Хирошиму и Нагасаки 1945. Током педесетих година 20. века, расле су тензиjе између две политички супротстављене стране, Сjедињених Америчких Држава и Совjетског Савеза, обе опремљене овим разараjућим оружjима у сталноj међусобноj претњи.

Након што jе совjетски свемирски програм прорадио и послао први вештачки сателит Спутник 1 у Земљину орбиту, америчка страна jе остала у страху од напредне совjетске технологиjе и могућности да у тренутку отпочне нуклеарни напад из свемира коjи би за кратко време стигао до САД. Од тог тренутка почиње трка за свемиром и огромна улагања са обе стране у њихов свемирски програм.

Од великог дана па до данас круже теориjе и приче да се слетање на Месец ниjе догодило, већ да jе све jедна велика превара и пропагандни трик. Било да су аргументи научни или политички, свакако заслужуjу пажњу и обjашњење.

ЗА

Слетање је било изрежирано

Популарност теориjа завере када jе у питању слетање на Месец временом jе порасла. Скориjа испитивања jавности у Сjедињеним Америчким Државама показуjу да преко 20 одсто испитаника веруjе да се слетање никада ниjе догодило. Као разлог се наводи потреба за победом у трци за свемиром и пропагандна катастрофа коjа би уследила да наjављена мисиjа ниjе успела. Одлазак на Месец jе буџет САД коштао приближно 30 милиjарди долара. Новац коjи jе могао отићи у социjалне или воjне програме како су желели неки политичари, па би пропаст Аполо 11 мисиjе била утом већа катастрофа.

Неки скептици се овде задржаваjу. Други траже доказе у анализама самог снимка и доказа коjе данас имамо. Можда наjпознатиjи jесте  снимак заставе коjа изгледа као да се виjори на површини Месеца. Како у датим условима нема атмосфере, не може бити ни ветра, те jе немогуће да jе снимак аутентичан. Ако погледамо место на коjе jе модул слетео, не види се ударни кратер, па се поставља питање како jе уопште слетео на површину. С друге стране, отисци стопала Нила Армстронга остаjу уцтртани и очувани, иако су му ђонови потпуно суви.

Поред тога, можда наjупечатљивиjи докази са Месеца, слике направљене на површини, такође криjу у себи загонетке. На пример, како jе на jедноj од њих могуће да два астронаута jедан близу другог имаjу сенке различитих дужина? Затим, како jе могуће да jе толика количина фотографиjа направљена, и како су слике тако доброг квалитета? Поред тога, на фотографиjама се примећуjе да се са површине не виде звезде.

Наравно, постоjи много теориjа о режирању слетања на Месец, неке на први поглед уверљиве, а друге потпуно сулуде, попут оне да jе Стенли Кjубрик режирао целу ствар након филма Одисеjа у свемиру 2001, а затим оставио трагове у своjим другим филмовима, као што jе маjица дечака у Исиjавању са мотивом мисиjе Аполо 11.

ПРОТИВ

Слетање се заиста догодило

С друге стране, имамо рационална обjашњења за сваку од теориjа завере. Проблем jе у томе што неки од поклоника ових теориjа нису задовољни обjашњењима и одлучуjу да их игноришу.

Врло jе jедноставно обjаснити да застава на Месецу виси на металном раму под правим углом па jе због тога исправљена, а да се наизглед виjори због осцилациjа самог алуминиjумског рама и као последица гужвања платна.

Испод модула нема ударног кратера, jер jе површина Mесеца камена, прекривена танким слоjем прашине, па ниjе могло бити великог кратера.

С друге стране, отисак стопала у тако танком слоjу прашине остаjе очуван, jер нема ветра или других поjава коjе би га поквариле.

Када су у питању фотографиjе, одабране су само оне наjбоље, чиме jе обjашњен квалитет, а количина jе велика управо због потребе да се прикупи довољно узорака и доказа.

Сенке различитих дужина могу бити последица неравне површине Месеца и рефлексиjе светла од других обjеката коjи су били у близини кадра, а звезде се не могу видети jер jе слика направљена за време лунарне зоре, када jе светлост коjа долази са Сунца и одбиjа се од површине довољна да надјача сjаj звезда.

Међутим, наjjачи аргументи када говоримо о слетању на Месец мораjу бити количине узорака тла коjе су донесене назад на Земљу. Током мисиjа Аполо 11 до 17, прикупљено jе близу 382 кг Месечевог камења, чиjом анализом jе потврђено њихово порекло. Такви узорци нису могли бити пронађени на Земљи и ово не спори ниjедна научна нити политичка институциjа. Поред тога, мисиjу су пратиле различите стране, а касниjе и потврдиле следеће мисиjе, коjе нису припадале америчкоj влади, нити НАСА организациjи. Чак ни Совjетски Савез ниjе оспорио слетање на Месец, 20. jула 1969. године.

 

Одакле долази сумња?

Имаjући у виду технологиjу времена у ком се прво слетање на Месец догодило, отићи ван наше планете и слетети на неко друго небеско тело био jе изузетно тежак задатак. Да би мисија била успешна, потребно jе савладати гравитационо поље Земље, наставити путовање кроз бестежинско стање, прећи цео пут заштићен од радиjациjе, безбедно слетети на, у нашем случаjу, површину Месеца, савладати Месечево гравитационо поље при узлетању и вратити се назад на нашу планету. Управо ова чињеница jе jедна од узданица теоретичара завере коjи кажу да тадашња технологиjа ниjе могла да испуни поменуте задатке довољно ефикасно.                          

Америчка свемирска организациjа jе за узлетање користила Сатурн V погоне, коjи су до Аполо 11 мисиjе имали савршен скор од 11 узлетања без иjедног квара. Сатурн V користи течно горво коjе сагорева на огромним температурама, чиме ствара потисак и тако покреће модул. Треба имати на уму да jе овакав погон потребан и при узлетању са Месеца (са додуше нешто мањом брзином због мањег гравитационог убрзања), како посада не би остала заробљена на пустом сателиту.

Наjвећи технички проблем био jе слетање. Пре Аполо 11 мисиjе, на Месец се већ срушило неколико сонди без посаде. Прва од њих jе мисиjа Совjетског Савеза Луна 2, коjа jе ударила у површину Месеца jош 1959. године. Да би сонда слетела на површину, мора на неки начин смањити брзину тако да при контакту са подлогом опрема и посада остану безбедни. Тврда слетања су погодна за мисиjе без људске посаде, где се кућиште сонде оjачава и брзина смањуjе довољно да при удару опрема „преживи“. Када су људске посаде у питаjу, слетање мора бити меко, како би људски организам поднео такве услове.

 

Истражите и друге научне дилеме у рубрици ЗА И ПРОТИВ

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs