ЗДРАВЉЕ

Антибиотик по килограму шницле

Животиње које човек узгаја ове године унeћe више антибиотика од људи

Текст: Марија Ђурић

Већ деценијама људи уносе у себе огромне количине антибиотика. Ови лекови користе се у третману бактеријских инфекција какве су, на пример, уринарне; дају се превентивно оболелима од неке теже болести као што је канцер, као и приликом операција како би се спречила бактеријска инфекција.

Готово сваком од нас се дешавало и да му лекар препише антибиотик (или га болесник сам набави у апотеци што је доскоро било могуће и без лекарског рецепта) за лечење прехладе која је заправо вирусно обољење на које антибиотик нема утицај.

Много је, ипак, већи проблем то што исто тако огромну количину антибиотика уносе и животиње које су део човекове исхране.

Антибиотици, чија је улога не да лече, већ да поспешују раст животиња на фармама откривени су четрдесетих година 20. века. Улога ових „промотера раста“ је да омогуће животињама да енергију троше на раст уместо за борбу са оним лаганијим, честим болестима. Овај тип антибиотика је одскоро забрањен и у САД и у Европској унији, али се врло обилато користe у другим деловима света.

Уз промотере раста на фармама се користе још две врсте антибиотика. Једни служе за лечење болесних животиња, а други се дају превентивно, у малим дозама, како би се болести спречиле.

Процењује се да ће тако ове године на глобалном нивоу животиње које човек узгаја уносити више антибиотика од људи.

Када се то сабере, не чуди да су током деценија непромишљене употребе антибиотика бактерије постале отпорне на ове лекове.  Све чешће се догађа да људи добијају сепсу након некада баналних болести само зато што антибиотик више нема дејство. Податке о употреби и погрешној употреби антибиотика у Србији немамо, али илустрације ради, у Великој Британији годишње од рака плућа умре 35.000 људи, од рака дебелог црева 16.000, а од сепсе 44.000.

Фарме бактерија

Због пораста тражње за месом мале фарме се са растом трансформишу па животиње на њима најчешће не пасу траву и не шетају по газдинствима као у рекламама, већ кратак живот проводе у пренасељеним шталама и хангарима без дневне светлости и природне циркулације ваздуха. Због таквог живота непрекидно су под терапијом која спречава ширење болести. Истовремено, антибиотици који се рутински дају животињама убрзавају раст, што значи да оне поједу мање хране и имају краћи живот на фарми омогућавајући бржи обрт и већи раст прихода узгајивача. Тако се на фармама истовремено „узгајају“ и резистентне бактерије које могу да заврше у човековом организму.

У Кини животиње одавно конзумирају више антибиотика од човека, јер је тражња за месом на овом тржишту нагло скочила (а што смо богатији једемо више меса) и тамо је бактеријска резистентност на антибиотике израженија. У Сједињеним Америчким Државама око 80 одсто антибиотика попију животиње, а у врху листе земаља које потроше највише антибиотика, налази се и Немачка. Очекује се сличан сценарио и у неким другим државама у експанзији као што су Бразил, Русија, Индија и Јужна Африка.

Прва процена ове врсте направљена је за 2010. годину у чланку објављеном у Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America под насловом „Глобални трендови у антимикробиотској употреби код животиња за исхрану“. По њој, фармери глобално сваке године кокошкама, свињама и кравама дају 63.000 тона антибиотика. Једна свиња по овој рачуници годишње унесе 172 милиграма антибиотика по килограму телесне масе – сваког дана једна млађа животиња од 100 кг попије скоро 50 милиграма антибиотика што је „суптерапеутска доза“. До 2030. животиње ће годишње добијати, према истој процени, скоро 70 одсто антибиотика више – глобално 106.000 тона.

Праксе

Додатни проблем је што је бактеријска резистентност глобална претња, па строга национална политика у вези са употребом антибиотика у једној држави није довољна.

Примера ради, 1986. Шведска је године забранила све антибиотике који промовишу раст, али када је ова држава 1995. ушла у Европску унију, дат јој је рок од три године да се прилагоди законима Уније – или да одустане од забране, или да убеди друге земље чланице да и они исто ураде, у чему тада није успела.

Данас владе бројних држава, као и међународне организације, у фокус стављају управо овај проблем с обзиром на то да је постао глобална претња – не само да је ургентан већ и у његово решавање морају да се укључе сви. Ради се на едукацији лекара опште праксе који би требало да преписују антибиотике само када је то нужно, као и на едукацији запослених у болницама са којима се говори о наизглед баналној, али суштински пресудној ствари – прању руку и хигијени простора.

У многим случајевима забрањена је употреба одређених антибиотика код животиња који се рутински користе за лечење људи, али не и свих. У Европској унији пре једне деценије пооштрени су закони у вези са рутинском употребом антибиотика, поготово оних за подстицање раста животиња, а забрањена је употреба антибиотика које узимају људи. Ипак, сматра се да је и то недовољно и да примена антибиотика уопште треба да се смањи, као и да се интензивније надзире.

Калифорнија предњачи у оквиру САД пошто је у овој савезној држави 2015. донет изузетно рестриктиван закон који ступа на снагу 1. јануара 2018. Науме, у САД су се досад антибиотици за животиње – за лечење болести, превенцију болести, као и поспешивање раста животиња набављали без рецепта. Од јануара ће бити ограничени антибиотици за превенцију, док ће антибиотици за раст бити потпуно забрањени. Оне за лечење мораће да препише ветеринар, а биће надзирана и продаја. Многи ресторани и трговци су истовремено одлучили да не купују месо животиња узгајаних са антибиотицима.

Нове бактерије, стари антибиотици

Глобално посматрано, овако добре вести и даље су незнатан помак. Број инфекција резистентних на бактерије у међувремену убрзано расте, а нове антибиотике не успевамо да створимо. Заправо, у последњих 40 година само две нове класе антибиотика су стигле на тржиште. Антибиотици су јефтини, па фармацеутске куће немају рачуницу да инвестирају у истраживање већ се радије концентришу на лекове који се пију доживотно или дуго.

Иначе, бактерије отпорне на антибиотике које су стигле са фарме до људи, изузев салмонеле, не налазе се често. Још одавно је, међутим, доказано да је трансфер гена за резистентност на одређени антибиотик могућ. Примера ради, Бил Нобл из болнице Свети Томас у Лондону на лабораторијским тестовима доказао је пре две деценије да се ген за резистентност може преносити са сојева који живе код животиња на сојеве чији су домаћини људи, иако природан трансфер није био потврђен. Нобл је доказао да се ген за отпорност на антибиотик ванкомицин пренео са соја Enterococcus faecalis на Staphylococcus aureus. ”Подаци показују да је могуће да се гени за отпорност пренесу између различитих сојева бактерија, али то не значи да ће се и догодити. Може се десити следеће недеље или 2020. године, али има других ситуацијама у којима се резистентност није пренела иако је било прилике”, објаснио је Нобл, разговарајући са новинаром Џоном Бонером који се међу првима бавио антибиотицима на фармама и још 1997. године о овој теми писао за Њу сајентист.

Многи противници антибиотика напомињу да промотере раста треба посматрати као посебну категорију јер је њихова улога у потпуности неетичка и служи понајвише за згртање профита. Али пример Шведске забране антибиотика показао је да они итекако имају утицај на здравље с обзиром да је прве године након забране антибиотика угинуло додатних 50.000 свиња од дијареје која је код ових животиња честа болест, а изазивају је најчешће вируси (као ротавирус) или бактерије као што је Escherichia coli.

Ово је разлог што не смемо бити априори противници антибиотика код животиња у потпуности. Најре, мало је бактерија које могу да живе код оба домаћина, и код људи и код животиња. Истовремено, важно је подсетити да непромишљеном забраном антибиотика без прилагођавања фарми новим условима можемо створити још већи проблем тако што ћемо у људску употребу увести месо контаминирано бактеријама, а животињама изазвати још већу патњу.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs