Spektar audio intervjua

Opažanje prostora

(TONSKI ZAPIS 03) Razgovor sa dr Oliverom Toškovićem o opažanju prostora i o neurološkim osnovama vizuelne percepcije

Razgovarao: Dušan Pavlović

Opažanje, kao proces uz pomoć kojeg putem čula dobijamo informacije o svetu oko nas i u nama predstavlja veoma bitan deo ljudske kognicije. Oblast psihologije koja se bavi različitim fenomenima opažanja naziva se psihologija opažanja, a često se po čulima deli na vizuelnu percepciju, auditivnu percepciju, osete dodira, osetljivost za statiku i dinamiku tela, osete bola, i tako dalje. Unutar domena vizuelne percepcije, posebna grupa problema se odnosi na opažanje prostora oko nas i snalaženja u tom prostoru.

“Jedan od najdominantnijih problema psihologije opažanja prostora jeste činjenica da je slika na oko dvodimenzionalna, a da mi svet vidimo trodimenzionalno”, rekao je dr Oliver Tošković, docent na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

“Činjenica je i da mi svet ne vidimo kao ravan. Zašto je to činjenica? Prvo, zato što se krećemo. Vrlo lako obavljamo razne akcije – bez problema dohvatamo šolje sa stola, itd. I vrlo nam je jasno šta je blizu, a šta daleko”, dodaje Tošković.

Međutim, jedan od ključnih problema pri opažanju prostora je gubitak dubine koji se dešava kada se 3D svet projektuje na 2D svet u oku. Jednu dimenziju koja se pri toj projekciji gubi mozak rekonstruiše uz pomoć takozvanih znakova dubine.

“Jedan očigledan znak dubine je perspektiva. Ako imamo dve prave linije i vidimo da se one na nekoj slici približavaju mi ćemo zapravo da ih opazimo kao paralelne linije. Objekti koji su bliže prave veću sliku”, rekao je Tošković i dodao da vizuelnom sistemu pored perspektive pomaže i samo pokretanje očnih mišića, ali i činjenica da imamo “stereo vid”. 

Na pitanje o tome da li vizuelni sistem greši pri opažanju prostora, Tošković je kao primer pomenuo čuvenu Mesečevu iluziju, pojavu da Mesec na horizontu izgleda veliki, a u zenitu dosta manji.

“To je jedna od retkih iluzija koja se javlja u svakodnevnim uslovima”, naglasio je Tošković, dodao da postoje razne ideje o tome zašto do toga dolazi.

“Jedna od možda najpouzdanijih od svih jeste ideja dva američka istraživača Roka i Kaufmana da se uvećanje Meseca na horizontu javlja zbog toga što ka horizontu postoji puno znakova dubine o kojima sam pričao. Dakle, tu postoji i neka perspektiva i neko prekrivanje, dakle, postoje prosto drugi objekti. Sve to daje neki osećaj dubine, a samim tim i veličine Meseca. A kad pogledate gore, nema ničega, prazno je nebo. I zbog toga naš vizuelni sistem nekako greši“, objašnjava Tošković.

“Mozak koristi veliki broj informacija na osnovu kojih konstruiše prostor. To su perspektiva, veličina slike, maskiranje, senke, akomodacija očnog sočiva, konvergencija, odnosno približavanje i fokusiranje dva oka jedno ka drugom, paralaks kretanja, optički tok… Kada sve te informacije sakupi na jedno mesto, on nam daje relativno pouzdanu i jasnu sliku prostora”, kaže Tošković.

Dr Oliver Tošković radi u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju i na Odeljenju za psihologiju  na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Predaje statistiku u psihološkim istraživanjima i bavi se problemima iz oblasti psihologije opažanja.

Play

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs