Милутин Миланковић (1879–1958)

Осунчавање

Пре 135 година рођен је геофизичар, инжењер, климатолог и астроном Милутин Миланковић

Текст: Тијана Марковић

Њутнов закон опште гравитације представља основу небеске механике и када би се планете самостално окретале око Сунца, за њих би важио једноставан облик овог закона. С обзиром на то да на њих утичу и други објекти, долази до поремећаја утврђене путање. Премда је небеска механика временом много напредовала, то није био случај са проучавањем деловања и простирања Сунчевог зрачења по осталим небеским телима. Управо то је био један од разлога због којих је Милутин Миланковић одабрао ово подручје науке као област којом ће се бавити током свог живота.

Још од 1912. године, када је почео детаљније проучавање соларне климе и планетарне температуре, дошао је до веома важних закључака о овом проблему. Упркос томе што испрва нису све његове теорије биле прихваћене, њихови резултати, нарочито теорија о кривој инсолације, донели су му значајну репутацију у научном свету.  

У својим истраживањима пошао је од чињеница да клима зависи од количине Сунчевог зрачења које долази до одређених делова Земље и да је његов интензитет условљен Земљиним положајем у простору и удаљеношћу од Сунца. Затим је, на основу ових претпоставки, одредио три елемента који се периодично мењају кроз време и који су кључни за промену климе. То су: промена положаја Земљине осе, која се догоди у периоду од око 22.000 година, ексцентричности орбите, која траје око 105.000 година, и нагиб еклиптике са циклусом који траје око 41.000 година.

Испитујући подробније открића ледених доба изнео је нумеричка истраживања просека осунчавања и графике кривих, сада познате као криве осунчавања. Првенствено су биле израчунате за три географске ширине (55°, 60°, 65°), али је највећи значај придат оној на 65°N током лета, зато што је претпоставио да осунчавање измерено током лета има највећи ефекат на глацијацију.

Услед прецесије знатно се мења угао осе ротације Земље у односу на еклиптику. Иако је промена угла мала, долази до различите осунчаности Земљине површине, те лета постепено постају хладнија, а зиме топлије. На географској ширини од 65 степени је то довољно да се не отопи сав снег од претходне зиме и да током топлијих зима буде више падавина.

Услед акумулације, снег се са планина спушта у подножја и временом прекрива велики део умереног климатског појаса. Осим прецесије, мењају се нагиб еклиптике и ексцентричност орбите, а тиме и угао под којим падају Сунчеви зраци, па се разлика између годишњих доба повећава, а одређивање периодичности ледених доба постаје сложеније. Идеју за претпоставку о лету у овом проучавању, Миланковић је добио од математичара Кепена.

Сви текстови поменуте теорије обједињени су у делу Канон осунчавања Земље, из 1941. године.

„У стогодишњем истраживачком раду дескриптивним наукама је пошло за руком да докажу да је у време најмлађег геолошког периода, квартара, у северним пределима Земље наступио период великих климатских преокрета, који су свој најснажнији израз нашли у такозваним леденим добима. Тај део Земљине историје отуда је назван периодом ледених доба. Једна готово непрегледна количина чињеничног материјала, која је потврђивала ову природну појаву, изнета је на светлост дана.“

Временом су криве осунчавања постале стандард за астрономско објашњавање ледених доба и приказују периодичне промене познате као Миланковићеви циклуси.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs