Како су, и да ли су, социобиологија и еволуциона психологија, као два истраживачка програма која се донекле поклапају, превазишла контроверзе и критике које су се нашле на путу њихове личне еволуције
Текст: Никола Здравковић
Вече jе, и племе дели дневни улов. Неписани jе договор да ловци jеду први, а затим остали чланови племена са децом. Jедан од ловаца тог дана ниjе ишао са осталима, jер му повреда на нози jош ниjе била потпуно зарасла. Одлазак у лов би био ризичан и за њега и за читаво племе; успоравао би друге и угрозио набављање хране. Он свеjедно покуша да се прикључи ловцима у гозби – и бива отеран као преварант. Jешће касниjе, са остатком племена.
Ово jе намерно jедноставна представа, чак и карикатура, jедног свакодневног догађаjа из далеке људске историjе. Претпоставимо да племе познаjе само наjjедноставниjе камено оруђе и оружjе за лов, да jезик не постоjи ван простих гласовних конструкциjа корисних у свакодневним ситуациjама, да су друштвени односи ограничени на правила о одабиру сексуалних партнера, чувања деце, и сахрањивања мртвих. Другим речима, сместимо се у jедан од наjраниjих момената историjе људског друштва – и наићи ћемо на парадигматичан проблем његовог настанка и развоjа.
Рањени ловац jе, дакле, био препознат као „преварант“, као неко ко ниjе поштовао правила лова и исхране. Ово препознавање се могло десити условно речено интуитивно: ловци су осећали да рањеник не заслужуjе да jеде са њима jер ниjе био у лову, jер ниjе уложио своjе време и вештину, и ризиковао своj живот. Концепти договора, правила и превараната су дошли касниjе, када jе jезик, или неки други поjмовни агенс омогућио њихову класификациjу и разумевање.
Са друге стране, ти исти концепти су могли бити познати од раниjе – кроз развоj свести, говора или емпатиjе, и препознавање преваранта се поjављуjе као (опет условно речено) свесна употреба институциjе друштвеног договора.
Ова „кокошка или jаjе“ дилема jе аналогна биолошком проблему еволуциjе људског ума и друштвености. Људи су, као и сав живи свет, комплексан производ еволутивних процеса. Еволуциjа нас jе довела до бипедализма, покретног палца и способности говора. Еволуциjа нам jе свакако „подарила“ и мозак – али шта jе са свешћу, и са умом? Да ли нам jе еволуциjа подарила и то, или jе у питању нуспоjава, последица неких других можданих и телесних особина, у своjе време битниjих за преживљавање?
Да би се разумела тежина ове дилеме, потребно jе накратко се осврнути на неке биолошке концепте, пре свега адаптациjу. Бипедализам, покретни палац и способност говора се наjчешће у биологиjи виде као примери адаптациjа, особина коjе су омогућиле људима да боље, односно чешће, преживе у свом окружењу.
Ове особине су биле адаптивне, што значи да jе кроз притисак окружења постоjала jака селекциjа у њихову корист кроз генерациjе. Неке особине су адаптациjе без да су тренутно адаптивне, као што jе можда постоjање слепог црева, или других закржљалих органа. Друге особине су адаптивне иако нису настале као адаптациjе – умеће коришћења оружjа jе могла бити случаjна последица адаптациjе људске шаке на способност пењања на дрвеће и држања грана.
За особине као што су бипедализам или покретни палац, код људи се каже да су достигле фиксациjу: моменат у еволутивноj историjи када постаjу свеприсутне. Особине коjе достигну фиксациjу тешко се мењаjу, и због природе генетског наслеђивања (безмало свака jединка носи гене за њихово преношење) и због тога што се касниjе мутациjе често „ослањаjу“ на фиксиране особине. Пример тога су већ бипедализам и покретни палац: тешко jе замислити да би се палац модерног човека развио како се развио да човек ниjе такође био адаптиран тако да задње ноге користи за кретање, а предње за манипулациjу своjом околином.
Иста правила важе и за особине људског ума. Разумевање развоjа ума jе до одређене тачке релативно лако. Многе особине људског ума, као што су способност учења jезика, класификациjе ствари и поjмова, па чак и индуктивно размишљање, наjчешће се виде као историjски адаптивне. Омогућиле су раном човеку да преживи и савлада своjе окружење, и временом довеле до људског друштва каквог га данас знамо. Међутим, остаjе непознато да ли су те особине биле адаптациjе, да ли jе за њих постоjала селекциjа, или су оне само нуспоjаве, тзв. спандрели, других адаптациjа.
Преведено на причу са почетка текста – могуће jе претпоставити да jе подела рада, са све приказаним распоредом jедења и препознавањем превараната, адаптивна особина раних људских заjедница. Међутим, као и у случаjу употребе алата, остаjе упитно jе да ли jе таква организациjа и сама адаптациjа, и то не само зато што не знамо да ли jе до ње дошло природном селекциjом. Упитно jе да ли jе таква организациjа адаптациjа jер ниjе сигурно да jе она уопште производ еволуциjе, или jе у питању свесни производ људи, преношен са генерациjе на генерациjу jезиком и ритуалом.
Људи нису могли осмислити, створити и затим преносити на потомство облик свог палца, али такве интервенциjе су могуће на култури. Jедном када су свест и намера у игри, еволутивна правила се мењаjу, култура постаjе такмац природноj селекциjи, и резултат jе такво клупко узрока и последица да jе сваки покушаj обjашњења људског развоjа из биолошког „табора“ доводио до контроверзи и жучних научних расправа.
Еволуциона психологиjа jе jедан такав покушаj, и свакако ниjе први – ниjе чак ни први чиjа се расправа преселила из научних часописа у дневну штампу. Њен директни предак, социобиологиjа, прошао jе кроз слично „ватрено крштење“ пар децениjа раниjе, и може се рећи да ниjе преживео, макар не у свом оригиналном облику.
Пошто се критике ова два истраживачка програма донекле преклапаjу, да би разумели контроверзност еволуционе психологиjе потребно jе направити мали корак уназад, у 70-те године прошлог века када jе социобиологиjа на велика врата ушла у jавни научни простор.
Настанак социобиологиjе
Средином 70-тих година прошлог века биолог Е.О. Вилсон обjавио jе данас чувену књигу „Социобиологиjа: нова синтеза“. Резултат jе била jедна од наjвећих биолошких контроверзи двадесетог века. Социобиологиjа ниjе била нов термин, нити нова грана биологиjе. Друштвено понашање животиња било jе изучавано већ децениjама.
Међутим, Вилсоновом књигом jе у ширу jавност уведено истраживање људског друштвеног понашања као последице еволутивних, посебно адаптивних, процеса. Критике су се поjавиле одмах, и биле су разнолике. Овде ће акценат бити на две битне струjе критике: jедноj, условно названоj етичкоj или друштвеноj, и другоj, условно названоj методолошкоj струjи.
Етичка или друштвена критика се може сажмети на следећи начин: ако ниjе пажљиво, обjашњење људског понашања кроз адаптациjу лако постаjе натурализациjа озбиљних социjалних проблема. Разлог jе у томе што истраживања адаптациjе полазе од устаљених фенотипских одлика и траже њихово адаптивно порекло. Фенотипска одлика jе било какав „видљиви“ ефекат еволуциjе: физиологиjа, понашање, итд.
Jедна таква фенотипска одлика може бити разлика у успеху приликом тестирања интелигенциjе између етничких и класних група, а друга нпр. поjава сексуалног насиља. Обе су врло распрострањене поjаве, и истраживачи могу (и jесу) претпоставити да оне могу имати генетског кривца, наjчешће адаптациjе на окружења из давнина. Социобиологиjа може обjаснити овакве поjаве само ако су њихови узроци макар донекле „записани у нашим генима“, односно ако су те поjаве природне. Наравно, социобиолози су тврдили да чињеница да друштвени проблеми могу имати природне узроке не значи да они нису проблеми. То се зове логичка грешка натурализациjе: оно што jе природно, ниjе обавезно и добро.
Међутим, питање jе колико су се успешно на оваj начин социобиолози одбранили од етичких критика. Наиме, социобиологиjа, а касниjе и еволуциона психологиjа, ослања се наjпре на адаптивне процесе у своjим истраживањима друштвених феномена. Постоjање адаптациjе подразумева да jе одређени феномен макар некада био користан за преживљавање – а какав морални суд може постоjати о еволуциjи ако не „преживети jе добро“?
Критике и оправдања
Социобиологиjа jе одувек балансирала на ивици натуралистичког оправдавања друштвених проблема. Ако jе корен друштвених проблема у генима, онда те проблеме можемо или игнорисати као природне поjаве, или их jедино можемо темељно исправити различитим облицима генетске манипулациjе. Ово не мора бити обавезно застрашуjућа претња еугенике – шта ако се низак просечан успех на тестовима интелигенциjе jедне државе „поправи“ тако што се ограничи имиграциjа из земаља са нижим просечним успехом на таквим тестовима? У сваком случаjу, решења коjа су нудили социобиолози, ако би их нудили, често би била препозната као примери еугенике, научног расизма или ксенофобиjе.
Критике овог типа су наjчешће биле дочекиване са разумљивим одговором: науке, па ни социобиологиjа, нису ту да понуде оно што jе исправно, већ само оно што jе тачно (или макар, наjвероватниjе тачно). Етички или друштвени проблем коjи нуди резултат неког научног истраживања не умањуjе, сам по себи, научну вредност тог истраживања.
Међутим, социобиологиjа jе била критикована и методолошки. Jедна линиjа критике била jе иначе стандардна критика тзв. адаптационизма: ако се почне од идеjе да jе нешто адаптациjа, онда jе увек могуће наћи околност или понашање коjом ће се та идеjа потврдити. Социобиологиjа постаjе онда само прича коjу jе увек могуће испричати. У биологиjи, оваj проблем се превазилази експериментима и унакрсним проверама, коjе jе често немогуће, или неетично, вршити на људским заjедницама. Уз то, погрешна хипотеза о развоjу нпр. понашања белоглавог супа наjчешће остаjе на страницама научних часописа. Погрешна хипотеза о људском понашању може имати далеко озбиљниjе последице.
Други методолошки проблем jе сама претпоставка о утицаjу природне селекциjе. Оно што људе дели од других облика живота jе култура: преношење знања кроз генерациjе jезиком и обичаjем. Одређено адаптивно понашање, као што су употреба ватре или jезика, не мора бити производ дугог генетског програмирања до фиксациjе. Напротив, то понашање може бити схваћено као корисно, и онда одмах пренесено на потомство свесним учењем.
Палеонтолог Стивен Џеj Гулд jе у jедноj своjоj критици социобиологиjе навео да jе таква културна трансмисиjа далеко jача у потенциjалном домету и брзини од природне селекциjе, управо због директног преношења са генерациjе на генерациjу. Домет и брзина нису jедине предности културне трансмисиjе у односу на природну селекциjу. Многе људске способности, од прављења и коришћења комплексног алата до земљорадње, превише су комплексне да би нам биле „записане“ у генима – оне су производ културе, напредне комуникациjе или свести. Зар ниjе интуитивно претпоставити да и друге друштвене поjаве, као што су разлике у IQ-у или распрострањеност сексуалног насиља, такође имаjу друштвене узроке?
Ово jе, у наjкраћим цртама, срж контроверзе коjом jе социобиологиjа била окружена током 70-тих и 80-тих година. Научна расправа никад ниjе била завршена, jер се краjем 80-тих година поjавио нови такмац у виду еволуционе психологиjе, коjи jе до данас у потпуности преузео вођство еволуционог „табора“. Еволуциона психологиjа мења предмет истраживања и основну методологиjу, али да ли то значи да успешно превазилази, или макар заобилази, проблеме са коjима се сусрела социобиологиjа?
Еволуциона психологиjа
Историjа еволуционе психологиjе почиње са антропологом Џоном Тубиjем и психолошкињом Ледом Космидес, и њихове хипотезе о постоjању модула за препознавање превараната. Модул jе термин преузет из когнитивних наука, где jе наjвећим делом уведен радом филозофа и психолога Џериjа Фодора. Фодор jе претпоставио постоjање модула на бази одређених емпириjских разултата из психологиjе, наjпре из истраживања оптичких илузиjа.
Наиме, многе илузиjе опстаjу у перцепциjи чак и након што се препознаjу као илузиjе. Jедан такав пример jе тзв. Милер-Лаjер илузиjа, где две линиjе наизглед нису исте дужине због облика коjи су нацртани на њиховим краjевима:
Чињеница да илузиjа опстаjе и после препознавања навела jе Фодора да претпостави да jе перцепциjа линиjа на специфичан начин одвоjена од наших „виших“ когнитивних структура. Перцепциjу линиjа онда не врши наш читав когнитивни систем, већ само jедан његов део, модул, коjи jе специjализован и енкапсулиран. Специjализован jе jер се активира само у одређеним ситуациjама или на одређене стимулусе; енкапсулиран значи да се не ослања на шире когнитивне системе у свом раду.
Фодор jе претпоставио да разни когнитивни процеси, укључуjући и учење jезика, могу бити домени овако специjализованих и енкапсулираних модула. Вероватна сврха њиховог постоjања jе брзина: усмерени на мали броj специфичних задатака и неоптерећени уносом података из „централе“, модули су способни да врше компутациjе неупоредиво брже. Jедна од Фодорових претпоставки jе да би учење jезика код деце требало да буде много спориjе, да би биле потребне можда и децениjе, ако у игри ниjе модул, или група модула, специjализована за усваjање jезика.
Џон Туби и Леда Космидес су применили овакав концепт модула у обjашњењу необичних резултата jедног другачиjег психолошког теста. Упитању jе тзв. „Веjсонов задатак одабира“ коjи проверава способност логичког закључивања. У свом оригиналном облику, он изгледа овако:
Приказане су четири карте. Свака од карата има слово са jедне, и броj са друге стране. Коjе карте мораjу да се окрену да би се тестирао следећи исказ: „ако jе са jедне стране карте слово D, са друге jе броj 3“? Тачан одговор су карте D и 5; међутим, током тестирања броj људи коjи да тачан одговор jе веома мали, негде испод 20%, често и 10%. Наjчешћи погрешни одговори су D, или D и 3. Резултати овог теста су историjски узимани као доказ да су људима релативно страна правила формалне логике, чак и у jедноставним примерима.
Међутим, Џон Туби и Леда Космидес су добили другачиjе резултате када су проблем ставили у социjални контекст. Пример jедног таквог проблема би био:
У овом случаjу, исказ гласи: „ако особа пиjе пиво, онда jе стариjа од 18 година“. Коjе карте треба окренути да би се проверила тачност овог исказа? Када су спровели овакво истраживање, Туби и Космидес су открили да jе успешност велика: преко 70% људи jе дошло до тачног одговора (пиво и 16). Касниjа истраживања су у великоj мери потврдила ове резултате.
Туби и Космидес претпоставили су да jе „кривац“ за овакве разлике у резултатима постоjање модула за препознавање превараната (cheater detection module). Негде у току еволуциjе људског ума постоjала jе селекциjа за способност препознавања превараната у друштвеним односима. Ова способност – модул – био jе адаптациjа у друштвеним и енвиронменталним околностима у коjима jе препознавање превараната представљало разлику између живота и смрти.
Неколико чињеница поткрепљуjе хипотезу Тубиjа и Космидес. Прво, специjализованост модула обjашњава велики диспаритет између резултата њиховог и класичног Веjсоновог тестирања. Друго, ниjе добиjен сличан проценат успеха у тестирању када jе проблем стављен у контекст коjи не подразумева превару друштвених правила. Треће, тако специjализован модул jе, као особина у еволуционом смислу, лакша еволутивна мета од „виших“ структура.
Ова последња предност хипотезе Тубиjа и Космидес представља jедну од окосница читавог програма еволуционе психологиjе, и захтева подробниjе обjашњење. У хипотетичком примеру са почетка овог текста, рањени ловац jе преварант у друштвеном односу. Претпоставимо опет, као и онда, да препознавање превараната представља адаптивну особину племена, односно особину коjа повећава њихове шансе за преживљавање. Претпоставимо и данас широко прихваћену идеjу да људски мозак физиолошки дозвољава развитак специjализованих модула.
Ако jе препознавање превараната адаптивна одлика, зар ниjе разумно претпоставити да би еволуциjа фаворизовала развоj такве одлике као специjализованог модула, уместо ослањања на вишу когнициjу? Њихова брзина чини модуле адаптивниjим, и то посебно зато што адаптивни процеси не познаjу општу корист, већ само корист у конкретном, често врло ограниченом окружењу у ком организам живи. Ловци из саване су еволуирали да препознаjу преваранта – и никакав свесни договор о подели рада и распореду jедења ниjе био потребан.
Питање свести
Шта jе онда са свешћу? Подсетимо се да jе уобичаjено еволуционо становиште да jе виша когнициjа (или свест) адаптивна одлика. Свесно разумевање свог окружења и могућности свакако jе помогло раним људима у преживљавању. Међутим, остала jе била дилема да ли jе виша когнициjа и сама била адаптациjа за коjу jе постоjала селекциjа, или jе у питању била случаjна последица, спандрел, других еволуционих процеса.
Наjвећи броj еволуционих психолога сече ову дилему у корену, и одбацуjе обе могућности: свест заправо не постоjи. Уместо монолитне свести, ми поседуjемо само модуле, настале свакаквим притисцима околине и адаптивним потребама – jедну менталну „салату“ коjа jе производ историjских случаjности, али толико велику и комплексну да смо сами себе преварили у уверењу да jе у питању jедан монолитни ентитет коjи смо назвали ум, или свест.
Комплексне или апстрактне операциjе су само последица иновативног коришћења различитих специjализованих модула. Тако jе писана реч, на пример, само производ читавог склопа моторичких, перцептивних и комуникациjских модула. Ово становиште се зове хипотеза масивне модуларности.
Многи од ових модула су адаптациjе иако можда више нису адаптивни – као закржљали органи. С обзиром да су стална станишта, писменост, и развоj технологиjе нов и релативно кратак период у односу на целокупну људску историjу, еволуциони психолози сматраjу да jе већина модула адаптирано на раниjе, историjски знатно дуже околности: на номадски живот ловаца-сакупљача.
Овакав живот не чини само већину наше еволуционе историjе, већ jе и наjвећим делом униформан: културне разлике долазе, по мишљењу еволуционих психолога, много касниjе, када jе наш модуларни ум већ био наjвећим делом склопљен.
С обзиром на ове претпоставке, не треба да чуди да су еволуциони психолози пратили идеjу Тубиjа и Космидес и фокусирали се на психолошке тестове као начин провере своjих хипотеза. Ако су наши умови склопови закржљалих органа и приучених начина опхођења, и ако су нам познате околности у коjима су они настали, пажљиво састављени тестови би требало да нам откриjу трагове наше генетски програмиране прошлости.
Проблеми и решења
Еволуциона психологиjа jе, у односу на социобиологиjу, заменила друштвено понашање менталним модулима, увела масивну модуларност и заменила класичан адаптациони приступ психолошким тестовима. Иако jе ово релативно груб приказ разлика између ова два истраживачка програма, питање остаjе: да ли еволуциона психологиjа превазилази проблеме са коjима се сусрела социобиологиjа? Научни сукоб jе настављен након што jе еволуциона психологиjа „преузела бакљу“ и траjе до дана данашњег – али боjиште jесте донекле другачиjе него пре неколико децениjа.
Раниjе описане етичке и друштвене критике остале су мање-више исте. Еволуциона психологиjа се, као и социобиологиjа пре ње, лако може искористити за натурализациjу друштвених проблема, а еволуциони психолози никако нису зазирали од проблематичне материjе. Нека од контроверзниjих истраживања су адаптациони приступ сексуалном и породичном насиљу кроз интеракциjу модула задужених за секс, прокреациjу и агресиjу, односно модула за агресиjу и заштиту биолошког потомства.
Понекад су предмети истраживања контроверзни али и бизарни: jедна група еволуционих психолога тражила jе индикациjе постоjања еструса (терања) код жена истраживањем разлике у напоjницама коjе добиjаjу стриптизете у различитим етапама менструалног циклуса. У сваком случаjу, етичке и друштвене критике су упућиване истом снагом – али, као и у случаjу социобиологиjе, оне не могу да стоjе саме.
Каква jе судбина теориjских поставки еволуционе психологиjе? Jедан од великих проблема jе претпостављена прапостоjбина људи. Колико год нам ограничени материjални докази и разумне интуициjе показивали, ниjе познато да ли су људи некада униформно живели као ловци-сакупљачи у малим групама; посебно jе непознато да ли jе такав период могао да траjе довољно дуго за развоj адаптивних, специjализованих модула. Ипак, свакако су постоjале некакве заjедничке тачке у животима раних људи, и потпуно jе бесмислено одбацивати идеjу да су сви људи некад делили неке притиске околине коjи су могли имати утицаjа на њихове адаптивне промене.
Неслагање
Можда већи проблем од претпостављене униформности jе „ограничавање“ еволуциjе на одређени временски период. Биологиjа jе данас такорећи потпуно напустила идеjу урођености као неjасну – постоjе само особине коjе су (тренутно) фиксиране и оне коjе су (тренутно) у периоду промене; еволуциjа не познаjе сталност као апсолутну категориjу. Наша еволутивна историjа jе почела много пре еволуционо-психолошке саване, и наставила се када смо напустили таj простор и настанили се широм света. Еволуциона психологиjа нема начин да одреди старост нити стабилност одређене одлике, а ни старост ни особина нису увек показатељ дуготраjности.
Коначно, масивна модуларност jе место великог неслагања међу еволуционим психолозима, когнитивним научницима, филозофима, па и неуролозима. Велики броj модерних истраживања мозга указуjу на његову „пластичност“, односно физичку распрострањеност неуронских структура коjе врше различите функциjе, као и прилагодљивост на физичке промене или повреде „премештањем“ задатака са jедне структуре на другу. Ово не делуjе компатибилно са идеjом масивне модуларности, мада нас чека jош много истраживања да би се дошло и до каквих правих решења. Са друге стране, развоj конекционизма у моделирању ума показуjе да монолитне структуре као што jе „виша когнициjа“ не мораjу обавезно бити троме у компутационим могућностима.
У сваком случаjу, проблем еволуционе психологиjе ниjе у томе што прави недовољно поткрепљене претпоставке. Модерна психологиjа и когнитивне науке засниваjу се на упитним претпоставкама: такво jе стање науке. Међутим, еволуциона психологиjа користи такве претпоставке у обjашњењу комплексних, и понекад jако проблематичних друштвених поjава, и то jе извор великог броjа упућених критика.
Еволуционоj психологиjи иде у прилог чињеница да како год организовали нашу потрагу за знањем о нама самима, о томе одакле смо дошли и како, наши умови jесу продукти еволуциjе. И самим тим, у свету науке има место за еволуциони приступ психологиjи. Међутим, можда ниjе време за олаке контроверзне тврдње и „укопавање“ у теориjске позициjе, посебно не у наукама коjе карактерише свакодневни технолошки, теориjски и експериментални напредак.
Еволуциона психологиjа jе дакле ту, и наjвероватниjе ће остати ту где jесте – само jе питање у ком облику.