Без мапа би наша ментална слика света била потпуно другачија
Пише: Марија Николић
Замислите како је изгледала потрага неког музичког детектива за заборављеним певачем пре само 20 година. Детектив је живео у држави која је деценијама била подвргнута изолацији те су све врсте информација које су на било који начин могле да угрозе њен политички систем биле строго филтриране. Тражени певач је живео у другој држави – где је био етнички дискриминисан те се његова музика ту није нимало ценила, а самим тим су се и појединости о животу и раду уметника затуриле. Једина информација коју је детектив имао у вези са певачем су називи неколико локација које се спомњу у песмама. Детектив је отворио атлас света и кренуо у потрагу.
Била је 1995. година када је Крег Бартоломеј, музички детектив из Јоханесбурга кренуо у потрагу за америчким музичарем Сикстом Родригезом. Након скоро годину дана детектив је, расплетом чудесних догађаја, успео да лоцира свог омиљеног певача.
Да су детектив и заборављени певач имали налог на Фејсбуку или Твитеру, споменута романтична детективска прича не би била занимљива ни на нивоу фикције, будући да би потрага трајала неколико десетина секунди.
„Где се тренутно налазите?“, питање је на које све чешће наилазите у дигиталном свету. Практично, не постоји друштвена мрежа која ће заобићи ову одредницу како би употпунила ваш профил. Стиче се утисак да је локација на којој се налазите једна од битнијих информација која вас одређује код других људи. До пре само десетак година, ваша слика света је била потпуно другачија.
Врло често, прва асоцијација на реч „свет“ биће географска карта истог. У зависности од доминантне технологије пројекције слике света варира њена визуелизација, али и наша лична ментална пројекција исте. Наиме, вековима је центар света била Кина или Европа, потом је то био Гринич, а данас се захваљујући дигиталним технологијама центар света пребацује на појединца, тј. вас. Сада, могућност да тагујете своју локацију (дигитално лоцирате тренутну географску позицију) омогућава вашем пријатељу или виртуелном пратиоцу да сазна важну информацију о вама – место на коме се налазите.
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА МАПА
Могућност да завирите у суседну зграду или прошетате улицом на другом континенту може вам омогућити да сазнате небројено много нових ствари, проширите видике, али, пре свега, да вам помогне у потрази за нечим конкретним (на пример, омиљеним певачем). Откад је Гугл компанија 2004. дигитализовала мапе нашег света и дозволила да, на досад невиђено једноставан начин, добијемо путање и одредимо локације које нас интересују, дигитална мапа је постала стандард савремених геџета. И други моћни технолошки гиганти су развили своје верзије: Мајкрософт је развио Бинг мапе, Нокија је направила апликацију по имену Хир (Here), коју користи и Киндл Фајр, а одскоро се и Епл уписао у књигу дигиталних мапа са својим Епл мапама.
Ако се присетите часова географије из основне школе, сетићете се да се тада пројекција света формирала на свега неколико начина: имали смо политичке, географске и историјске карте. Даље, пројекције тих карата су се формирале на одређене начине, али су се у томе издвојиле оне које су биле најједноставније за разумевање. Нећете се сетити, на пример, Фулерове Димаксичке карте из 1954: која подразумева пројекцију мапе света на површини у виду икосахерона, на којој су континенти на Земљи представљени као једно острво. Иако је предност ове пројекције прецизнија представа размера одређених регија Земљиних површина, ова карта просто није имала ширу примену. Можда разлог лежи у томе што готово нико у таквом опису није препознао Земљу као свој дом.
Дигиталне мапе чине управо то: одређени простор можете да означите на мапи и прихватите га као свој, чак и ако је то јавни простор попут аеродрома или тржног центра. Наиме, аеродроми и тржни центри су баш ти затворени простори чије су мапе од огромног значаја, великом броју људи. Већи је број људи који ће на екрану свог паметног телефона погледати мапу аеродрома, него оних који ће потражити мапу неког удаљеног острва. Сасвим логично, важније су оне мапе које вам олакшавају кретање кроз непознати простор на ком се налазите, или планирате да се нађете, од оних које вам буде машту. Отуда, развој технологије дигитализације мапа иде у правцу географског одређивања великог броја података. У неким земљама полиција је почела просторно да лоцира податке у вези са одређеном врстом криминалних преступа; тако може да се деси да се нађете на месту на ком се чешће догаћају крађе у односу на места где се чешће дешавају убиства. Критеријум на основу ког се данас формирају дигиталне мапе може бити било шта. У Србији се одскоро појавила апликација помоћу које је могуће да на Гугл мапи тагујете место на одређеном делу пута где сте наишли на полицијску контролу и да на тај начин одмах обавестите друге возаче где би требало да смање брзину.
Иако се могућности употребе отворених дигиталних мапа развлаче до бесмисла – чињеница је да су оне само десет одсто питање технологије, а да осталих 90 одсто чине корисници – примери њихове функционалности могу бити, ипак, доста задивљујући.
ГРУПНЕ МАПЕ (CROWDMAP)
Групне мапе (Crowdmap) су отворене мапе, које је 2008. прва осмислила група под називом Ушахиди – платформа која је оригинално настала са идејом да креира дигитални групни извор информација о кризи.
Шта раде групне мапе?
- Посматрају изборе: користе моћ групе да посматрају и визуелизују пропусте и неправилности у процесу политичких избора.
- Мапирају информације о кризи: било да су у питању природна катастрофа, епидемија или политичка криза.
- Процесуирају локалне изворе: групне мапе не служе само у ванредним ситуацијама, оне такође служе за ширење локалног знања и пословања.
- Документују инвазију зомбија: како другачије да избегнете апокалипсу, уколико нема брзе групне реакције?
Ушахидијев отворени софтвер кризног мапирања је први пут коришћен већ 2008. у циљу праћења насилног кршења изборног процеса у Кенији 2007, а потом је служио за координацију људи током катастрофе након земљотреса на Хаитију у јануару 2010, као и након цунамија у Јапану 2011, па све до акције чишћења снега у Њујорку 2012. Идеја је да овакве мапе омогуће људима да користећи брзину интернета и ширења информација у исто време креирају информације које ће другим помоћи да заобићу локације на којима могу бити повређени, изложени опасности, места која треба да заобиђу или на којима могу пронаћи храну, воду или склониште.
ГРАНИЦЕ МАПИРАЊА
Међутим, колико год апликације и карактеристике дигиталних мапа дозвољавају фантастичан увид у свет око нас, ера дигитализације мапа је тек у зачетку. Као то обично бива са развојем технологије, плодови исте изазивају и питања етике и приватности.
Било да је директна или индиректна корист од дигиталних мапа, постоји и крајња граница њене употребе. Наиме, апликација, базирана на подацима, као што је то случај код Гуглове апликације, боље ради што има више информација. Узмимо за пример да сте средовечни ожењени мушкарац, који посећује одређену кућну адресу, која није ваша, после 22 часа, два или три пута недељно, а да ту посету ваш паметни телефон региструје у Гугл мапи. Није ли ово крајње безопасна информација или пак, дубоко приватна ствар? Без обзира на подешавања у телефону и чињеницу да овај конкретни таг није јаван, надлежни суд или безбедносна агенција ће моћи да га употреби против вас уколико им то буде неопходно – што се у неким земљама догоди бар хиљаду пута годишње. То је само један пример употребе ваших личних података. Небројено је више примера у којима ваши лични подаци, недовољно заштићени, одлазе у море података у којем корпорације, једноставно и јефтино, проналазе све оне које им погодују за увећавање њиховог профита.
Пре употребе оваквих и сличних апликација које користе личне податке није наодмет имати на уму личну сигурност и право на приватност. Ваша слика света ће тако можда имати више смисла.